Правноснажном пресудом, након оцене неоснованости приговора недостатка активне легитимације на страни тужиље, применом материјалног права из члана 262. Закона о облигационим односима, обавезан је тужени да тужиљи као пољопривредном произвођачу и носиоцу регистрованог пољопривредног газдинства накнади штету коју је претрпела због мање исплаћене цене за откупљене малине у лето 2022. године од уговорене откупне цене од 550, динара по килограму у тренутку испоруке, која је уписана у свим дневним откупним листовима потписаним од стране тужиље и овлашћеног лица туженог.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да у конкретном случају нема услова прописаних одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/2011…10/2023) за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, јер нема потребе за разматрањем правног питања општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити за новим тумачењем примењеног материјалног права права. Такође, не постоје разлози ни за уједначавање судске праксе у погледу примене члана 463. Закона о облигационим односима на који се указује у ревизији, јер тужени уз ревизију није доставио, нити се позвао на правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању судова у истој или битно сличној чињенично-правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима за накнаду уговорне штете зависи од утврђених релевантних чињеница. Поред наведеног, ревизијом се оспорава оцена доказа и правилност утврђеног чињеничног стања, што не представља разлог за примену института изузетне дозвољености ревизије. Примена овог института је предвиђена искључиво за питања материјалног права, па је потребно да се у ревизији јасно наведе правно питање чије се разматрање предлаже и образложи потреба његовог разматрања у смислу испуњења услова за посебну ревизију, што у конкретном случају није учињено.

Из наведених разлога, како нису испуњени услови да се у овој парници дозволи одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, Врховни суд је применом члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба ради накнаде штете поднета је 29.05.2023. године. Вредност предмета спора је 41.122,60 динара и поступак је вођен по правилима парнице о спору мале вредности.

Како је побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности у коме је према члану 479. став 6. ЗПП искључено право на изјављивање ревизије, то ревизија туженог није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић