Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а због повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, на коју се указује у ревизији, овај ванредни правни лек се не може изјавити сагласно члану 407. истог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у периоду од 05.08.2009. године до 05.11.2011. године обављала послове и радне задатке продавца у локалу који се налази у ... у .... Тужени је своју радњу основао дана 31.10.2011. године, под називом „ВВ“ која је брисана из регистра дана 27.09.2012. године. Тужиља је радила у наведеном пословном објекту али код другог послодавца, а са туженим након што је регистровао приватну радњу на своје име и отпочео са радом, није закључила уговор о раду.

Полазећи од напред утврђеног, првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље, оцењујући да није постојао правни континуитет између радње туженог и претходне радње, те да нема доказа да је тужени преузео неке обавезе од ранијег власника радње, нити је био члан породичног домаћинства ранијег власника радње, а да у периоду кад је радила код туженог као послодавца није могла засновати радни однос на неодређено време према правилима из члана 32. тада важећег Закона о раду.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду утврђујући да је тужиља засновала радни однос на неодређено време код туженог, радећи на пословима трговца у периоду од 31.10.2011. године, када је тужени регистровао своју радњу па до 05.11.2011. године када јој је тужени наложио да престане са радом, оцењујући да је тужиља радом код туженог у наведеном периоду засновала радни однос на неодређено време у смислу члана 32. став 1. Закона о раду.

Основано се ревизијом туженог указује да се наведени закључак другостепеног суда заснива на погрешној примени материјалног права.

Одредбом члана 32. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05), који је важио у спорном периоду, прописана је обавеза послодавца да са запосленим закључи уговор о раду, као и да ако то не учини, сматраће се да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад.

Како из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужени регистровао своју трговинску радњу 31.10.2011. године, те да је тужиља радила код туженог до 05.11.2011. године (пет радних дана), по оцени Врховног касационог суда, тужиља на тај начин није могла засновати радни однос на неодређено време у смислу напред наведене законске одредбе, без обзира што са туженим као послодавцем није закључила уговор о раду. Фактички рад тужиље у тако кратком временском периоду од пар дана, нема карактеристике радног односа, да би се применила правила из члана 32. Закона о раду. Чињеница да је тужиља радила у истом пословном објекту, у радњи која није била регистрована на туженог, нити на члана његовог породичног домаћинства, већ на неког другог послодавца, није од значаја за одлуку у овој парници, јер за заснивање радног односа, пре свега је потребна сагласност воља послодавца и запосленог у том смислу, која је у конкретном случају изостала, а што се и показало радом тужиље код туженог у кратком временском периоду. Из ових разлога, Врховни касациони суд налази да се закључак првостепеног суда у погледу постојања радног односа тужиље, може у потпуности прихватити као правилан, те је применом члана 416. ЗПП одлучено као у изреци.

Туженом нису досуђени трошкови ревизијског поступка, јер их сагласно члану 163. ЗПП, није тражио и определио.

Председник већа – судија

Љубица Милутиновић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић