О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Привредног апелационог суда Пж 1942/15 од 25.01.2017. године потврђена је пресуда Привредног суда у Сремској Митровици П 117/2014 од 20.03.2015. године којом је у целости одбијен захтев тужиоца да се утврди да су без правног дејства према стечајној маси заложна изјава дата од стране „АА“ ... оверена 17.02.2011. године пред Основним судом у Сремској Митровици – Судској јединици у Шиду под бројем Ов ... и накнадни уговор о престанку хипотеке закључен између „АА“ ... као власника непокретности и „ВВ“ ... као хипотекарног повериоца од 10.05.2011. године оверен пред Основним судом у Сремској Митровици под бројем Ов ..., као и захтев тужиоца да се обавеже тужени „ББ“ ... да врати у стечајну масу пословни простор који се налази у Занатском центру мале привреде у ... у улици ... у зграда број ... у објекту ..., изграђен на катастарској парцели број ... уписаној у ЗКУЛ ... КО ... укупне површине 222,65м2, те обавезан тужилац да туженом надокнади парничне трошкове у износу од 415.500,00 динара.

Против овакве пресуде другостепеног суда тужилац је изјавио благовремену и дозвољену ревизију због погрешне примене материјалног права и битне повреде из члана 374. став 1. учињене пред другостепеним судом.

Тужени је поднео одговор на ревизију којим спори основаност свих ревизијских навода.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у границама прописаних одредбом члана 408. ЗПП и установио да је ревизија тужиоца основана.

Ревизијом побијана пресуда није захваћена повредом из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на чије постојање Врховног касациони суд пази по службеној дужности, а непостоје ни битне повреде на које се ревизијом указује.

Према утврђеном чињеничном стању парничне странке су регулисале своје међусобне обавезе тако што је сагласно уговору о престанку хипотеке од 17.02.2011. године туженом припао у својину пословни простор тужиоца који се налазио у Занатском центру мале привреде у ... у згради број ... у објекту ... у ... изграђен на парцели ... уписаној у ЗКУЛ ... КО ... површине 222,65м2 на име потраживања туженог од 29.000.000,00 динара. Овај пословни простор је био предмет заложног права туженог који је у његову корист конституисан заложном изјавом тужиоца од 09.02.2011. године ради обезбеђења новчаног потраживања туженог у износу од 35.208.619,15 динара. У складу са овом заложном изјавом конституисано је и овлашћење туженог да се у случају неизмирења његовог потраживања у року од 30 дана од дана овере заложне изјаве може намирити из вредности заложене непокретности пре обичних поверилаца и пре доцнијих заложних поверилаца на начин и под условима прописаним Законом о хипотеци. У тренутку давања заложне изјаве и њене судске овере извршене 17.02.2011. године тужилац је био неликвидан и то у периоду од 02.02.2011. до 07.03.2011. године. Такође, тужилац је био неликвидан и на дан закључења уговора о престанку хипотеке од 10.05.2011. године, будући да је његов рачун изнова блокиран 11.03.2011. године и у том стању остао све до отварања стечајног поступка по решењу Привредног суда у Сремској Митровици Ст 277/2012 од 19.06.2012. године, донетом по предлогу за покретање стечајног поступка од 05.06.2012. године. На дан овере заложне изјаве 17.02.2011. године тужени је имао укупно потраживање према тужиоцу у износу од 34.395.875,81 динара од чега је било доспело 32.103.450,66 динара. На исти дан постојала су и неизмирена потраживања тужиоца према туженом у износу од 1.075.421,73 динара, од ког износа је било доспело 820.504,35 динара. У исто време, на дан 17.02.2011. године постојале су неизмирене обавезе тужиоца (без потраживања туженог) према 280 добављача у земљи и 15 добављача из иностранства у укупном износу од 219.598.595,05 динара. Потраживање туженог је измирено до износа од 29.000.000,00 динара, колико је од стране парничних странака била процењена вредност предмета залоге – тужиочевог пословног простора. Вештачењем је утврђено да је тај износ представљао књиговодствену вредност наведене непокретности, и исти је прихваћен и као пореска основица од стране пореске управе. Уз то, вештачењем је констатовано и да се предметна непокретност увек могла продати у висини 75% од тржишне цене која је по мишљењу вештака 10.05.2011. године износила 33.122.255,00 динара. Из списа предмета П 449/2012 утврђено је и да је тужени 30.11.2012. године поднео Привредном суду у Сремској Митровици тужбу ради утврђења основаности потражиања према тужиоцу у износу од 32.596.090,90 динара, будући да му је у стечајном поступку потраживање у том износу оспорено. Осим тога, а на основу решења АПР од 10.10.2012. године утврђено је и да је тужени дана 10.10.2012. године извршио промену назива тако што је уместо ранијег назива „ВВ“ уписао ново пословно име „ББ“.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, Врховни касациони суд налази да су нижестепени судови погрешно применили материјално право када су одбили захтев тужиоца да се утврди да спорна заложна изјава и уговор о престанку хипотеке не производе правно дејство према стечајној маси – тужиоцу, због чега су одбили и захтев да се предмет залоге – спорна непокретност врати у стечајну масу.

Не може се прихватити становиште нижестепених судова да тужилац није доказао постојање заједничке намере парничних странака да се давањем заложне изјаве и закључењем уговора о престанку хипотеке оштете остали тужиочеви повериоци. Таква тврдња је у директној супротности са утврђеним чињеничним стањем. Ово из тог разлога што из утврђених чињеница у првостепеном поступку несумњиво произилази да је тужени знао да се тужилац у време давања побијане заложне изјаве и закључења уговора о престанку хипотеке налазио у стању неликвидности проузроковане блокадом његовог рачуна у периоду од 02.02.2011. све до 07.03.2011. године, у ком периоду је дата и оверена побијана заложна изјава, односно од 11.03.2011. године па све до отварања стечајног поступка, а у ком периоду је 10.05.2011. године сачињен и оверен уговор о престанку хипотеке. Дакле, те чињенице несумњиво указују да је рачун тужиоца био у готово непрекидној блокади почев од 02.02.2011. године па до отварања поступка стечаја 19.06.2012. године. Неспорна је и чињеница да су парничне странке биле у континуираном пословном односу и да поред туженог и остали бројни повериоци тужиоца нису могли да своја потраживања намире наплатом са његовог жиро рачуна. У то време – на дан 17.02.2011. године тужилац је имао неизмирено дуговање према 295 својих добављача у укупном износу од 219.598.595,05 динара. Осим тога, из утврђеног чињеничног стања произилази и да су парничне странке, иако свесне дугорочне немогућности намирења тужениковог потраживања према тужиоцу, утврдиле рок од 30 дана за исплату истог, а у случају да до тога не дође конституисале право туженог да своје потраживање намири из вредности заложене непокретности. Унакрсном анализом наведених чињеница, може се поуздано закључити да су парничне странке и те како биле свесне тужиочеве неспособности плаћања у спорном временском периоду, као и чињенице да исти није у стању да измирује своје дуговање према осталих 295 поверилаца. Стога Врховни касациони суд налази да је у таквој чињеничној ситуацији тужилац доказао постојање свих објективних и субјективних услова прописаних одредбом члана 123. Закона о стечају. Дакле, и тужилац и тужени су у наведеној чињеничној ситуацији приступили уређењу својих међусобних обавеза давањем заложне изјаве, односно њеном реализацијом, да би на тај начин тужени у потпуности намирио своје потраживање пре свих осталих тужиочевих поверилаца. Тиме се несумњиво доказује и потврђује постојање њихове заједничке намере да се обезбеди приоритетно намирење тужениковог потраживања пре свих осталих тужиочевих поверилаца и на њихову штету.

То су разлози због којих Врховни касациони суд, супротно нижестепеним судовима, налази да је тужилац несумњиво доказао постојање и објективних и субјективних услова неопходних за успешно побијање спорне заложне изјаве и уговора о престанку хипотеке у складу са одредбом члана 123. Закона о стечају. Из тог разлога, а на темељу одредбе члана 130. став 1. Закона о стечају, Врховни касациони суд налази да се побијаним правним пословима парничних странака мора одузети правно дејство у односу на стечајну масу и тужени обавезати да примљену непокретност по том основу врати у стечајну масу. При томе, за другачију одлуку суда није од значаја чињеница да је тужени имао неспорно потраживање према тужиоцу и да вредност предметне непокретности приближно одговара и њеној реалној тржишној цени. Битно је само да је такво потраживање туженог намирено на начин и под условима који се сагласно одредби члана 123. Закона о стечају исказују као довољан основ за успешно побијање.

То су разлози због којих је на темељу одредбе члана 416. став 1. ЗПП донета одлука о преиначењу побијане другостепене одлуке и одлучено као у изреци у односу на постављени тужбени захтев.

Осим тога, а сагласно одредби члана 165. став 2. а у вези одредби члана 150, 153, 154. и 163. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је обавезао туженог да тужиоцу накнади парничне трошкове у укупном износу од 3.330.000,00 динара. Тужиоцу су признати трошкови заступања од стране адвоката на шест одржаних рочишта у износу од 279.000,00 динара и два неодржана рочишта у износу од 46.500,00 динара, састава жалбе и ревизије у укупном износу од 180.000,00 динара, накнаде за вештачење у износу од 135.000,00 динара и дуговане судске таксе за тужбу, првостепену пресуду, жалбу, другостепену пресуду, ревизију и ревизијску пресуду у укупном износу од 2.690.000,00 динара. Досуђени трошкови заступања тужиоцу одмерени су у висини прописаној важећом адвокатском тарифом, а судских такси у складу са Законом о судским таксама.

То су разлози због којих је донета одлука као у изреци.

Председник већа – судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић