Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. Закона о парничном поступку ("Сл.гласник РС" бр.72/11 и 55/14), па је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, a y поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба овог Закона, па нема повреде из става 1. истог члана, на коју се ревизијом указује. Осталим наводима ревизије се не указује на повреде поступка због којих се ревизија може изјавити, применом члана 407. став 1. ЗПП.

Према чињеничном стању на ком је заснована побијана одлука, тужиља је рођена у току трајања ванбрачне заједнице ББ1, сада ББ, и ДД, сина тужених. Ова заједница је прекинута 2004. године, када је малолетна АА остала да живи са мајком, а отац тужиље, ДД, је правноснажном судском одлуком од 28.03.2006. године, обавезан да доприноси њеном издржавању у висини од 2.000,00 динара месечно почев од 31.08.2005. године. ДД је преминуо 2009. године. Мајка тужиље, ББ1 је 27.02.2010. године засновала брачну заједницу са ЂЂ и у том браку је рођено двоје деце, ћерка ЕЕ ... године и син ЖЖ ... године. ЂЂ је био у радном односу у ... из ..., али од августа до октобра 2016. године није остваривао зараду, где је била запослена и мајка тужиље, али се она од 01.06.2016. године води код НСЗ као незапослено лице. Њих двоје немају непокретне имовине уписане на своје име. Мајка тужиље прима дечији додатак за сву своју децу. Тужиља је ученик ... разреда основне школе и њене потребе утврђене су у висини од 20.000,00 динара месечно. Тужени, родитељи оца тужиље, сада пок. ДД, су пензионери, па је утврђено да тужена ГГ остварује месечну пензију у висини од 20.851,00 динара, док је тужени ВВ корисник инвалидске пензије у висини од 30.951,00 динара. Тужени немају обавезу издржавања према другим лицима.

Код овако утврђеног чињеничног стања, Врховни касациони суд налази да је правилно побијаном одлуком примењено материјално право када је делимично усвојен тужбени захтев и тужени обавезани да доприносе издржавању тужиље, своје малолетне унуке и то свако у висини од по 2.500,00 динара, односно укупно 5.000,00 динара месечно.

Наиме, одредбом члана 8. став 1. Породичног закона ("Сл.гласник РС" бр.18/05), одређено је да је издржавање право и дужност чланова породице одређених овим законом, па према члану 154. став 1. истог Закона, малолетно дете има право на издржавање од својих родитеља, али према ставу 2. истог члана, има право на издржавање и од других крвних сродника у правој усходној линији, ако родитељи нису живи или немају довољно средстава за издржавање.

Супротно наводима ревизије услов за признавање малолетном детету права на издржавање од крвних сродника у правој усходној линији (бабе и деде), није само у случају да детету оба родитеља нису жива, иако је у члану 154. став 2. Породичног закона наведено у множини - да родитељи детета нису живи, с обзиром да иста одредба након тога додаје „или да немају довољно средстава за издржавање“. То значи да правилна примена наведене законске одредбе подразумева да малолетно дете има право на издржавање од других крвних сродника у правој усходној линији у три ситуације: када му оба родитеља нису жива, када оба родитеља немају довољно средстава за његово издржавање, али и у случају да један родитељ није жив, а други нема довољно средстава за издржавање малолетног детета, што је случај у овој правној ствари.

Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да је побијаном одлуком, правилно утврђено да је у конкретном случају испуњен услов из члана 154. став 2. Породичног закона, јер отац тужиље, малолетне АА је преминуо, а мајка је незапослена и нема довољно средстава за њено издржавање. Приликом одлучивања о висини обавезе тужених, судови су водили рачуна о потребама тужиље, као повериоца издржавања али и о могућностима тужених, као дужника издржавања (члан 160. став 1. Породичног закона). Приликом одлучивања судови су узели у обзир месечне приходе тужених (укупно преко 50.000,00 динара), и потребе тужиље које су утврђене у висини од 20.000,00 динара месечно, уз правилну оцену да иако су тужени старија лица и нису способни за рад, издвајањем износа од по 2.500,00 динара месечно, њихова егзистенција неће бити угрожена, посебно имајући у виду да они немају обавезу издржавања и према другим лицима (став 2. и 3. истог члана).

На овај начин Врховни касациони суд налази да је правилно побијаном одлуком утврђена висина износа којим ће тужени доприносити издржавању тужиље, своје малолетне унуке, који представља само део њених утврђених месечних потреба, па ће преостали износ потребан за њено издржавање обезбедити мајка ББ, како обезбеђивањем преосталих потребних материјалних средстава, тако и бригом и старањем о њој.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић