Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, др Илије Зиндовића, Лидије Ђукић, Божидара Вујичића и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у правноj ствари тужиље АА из села ..., коју заступа пуномоћник Игор Марјановић, адвокат из ..., против тужене Националне службе за запошљавање РС-Филијала у Нишу, чији је пуномоћник Љиљана Цонић, адвокат из ..., ради уплате доприноса, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Нишу Гж 913/19 од 14.03.2019. године, у седници одржаној 03.07.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Нишу Гж 913/19 од 14.03.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Нишу Гж 913/19 од 14.03.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Нишу П 8323/17 од 22.11.2018. године, ставом првим изреке, одбијен је приговор апсолутне ненадлежности Основног суда у Нишу изјављен од стране тужене. Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев па је обавезана тужена да у корист тужиље на име мање уплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање надлежном Фонду ПИО, у периоду од 01.03.2012. до 30.06.2012. године уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање по важећој стопи на дан уплате на износе основица ближе одређене у том ставу изреке. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати 26.300,00 динара.

Пресудом Вишег суда у Нишу Гж 913/19 од 14.03.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П 8323/17 од 22.11.2018. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку ради уједначавања судске праксе.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), прописано је да посебна ревизија може да се изјави због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите је уплата за тужиљу доприноса за пензијско и инвалидско осигурање надлежним Фондовима ПИО. Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене, као изузетно дозвољеној јер правно схватање изражено у нижестепеним одлукама, о праву тужиље да потражује од тужене уплату доприноса на (правноснажном и извршном пресудом) досуђени износ разлике између припадајуће и исплаћене новчане накнаде за случај незапослености, не одступа од правног става усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 12.03.2019. године, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права. Како на основу изнетог произлази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, чланом 403. став 3. Закона о парничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради уплате доприноса, поднета је 18.10.2017. године, вредност предмета спора означена у тужби је 500,00 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља износ испод 40.000 евра.

С обзиром на то да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

На основу члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић