Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 3560/16 од 19.06.2017. године, ставом првим изреке, делимично је усвојена жалба туженог и пресуда Основног суда у Новом Саду П1 1416/2016 од 31.08.2016. године преиначена у делу другог става изреке којим је одлучено о исплати накнаде штете и камате, тако што су одбијени тужбени захтев тужиоца АА преко износа од 449.736,07 динара до износа од 772.134,13 динара, захтев за исплату обрачунате затезне камате преко износа 211.540,22 динара и захтев за исплату затезне камате на износ преко износа од 449.736,07 динара до износа од 772.134,13 динара почев од 03.04.2014. године до исплате; тужбени захтев тужиоца ББ преко изоса од 630.025,83 динара до износа од 950.208,06 динара, захтев за исплату обрачунате затезне камате преко износа од 333.469,92 динара и захтев за исплату затезне камате на износ преко износа од 630.025,83 динара до износа од 950.208,06 динара почев од 03.04.2014. године до исплате; тужбени захтев тужиоца ВВ преко износа од 622.232,49 динара до износа од 940.277,12 динара, захтев за исплату обрачунате затезне камате преко износа од 198.894,37 динара и захтев за исплату затезне камате на износ преко износа од 622.232,49 динара до износа од 940.277,12 динара почев од 03.04.2014. године до исплате. Ставом другим изреке, првостепена пресуда је укинута у делу другог става изреке којим је тужиоцу АА досуђен износ од 42.323,32 динара, тужиоцу ББ износ од 56.149,11 динара и тужиоцу ВВ износ од 47.500,34 динара по основу бенефицираног стажа са затезном каматом од 03.04.2014. године до исплате и тужба у том делу одбачена. Ставом трећим изреке, одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у делу другог става изреке, за досуђен износ тужиоцу АА од 449.736,08 динара, тужиоцу ББ од 630.025,83 динара и тужиоцу ВВ од 622.232,49 динара са затезном каматом од 03.04.2014. године и за обрачунату затезну камату до 03.04.2014. године за тужиоца АА у износу од 211.540,22 динара, тужиоца ББ у износу од 333.469,92 динара и тужиоца ВВ у износу од 198.894,37 динара. Ставом четвртим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена одлука о трошковима поступка садржана у шестом ставу изреке првостепене пресуде. Ставом петим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци су благовремено изјавили ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

По налажењу Врховног касационог суда, ревизија тужилаца није дозвољена.

У овом поступку се, на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11 ... 55/14), примењују одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 125/04 и 111/09 - ЗПП) јер је поступак започет тужбом која је поднета 17.07.2007. године. У конкретном случају нису испуњени услови из става 2. наведеног члана да би се применила одредба члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, јер након ступања на снагу тог закона (01.02.2012. године) нису укинуте пресуда, односно решење којим се поступак окончава - решење П1 67/2010 од 15.06.2015. године и решење П1 1903/15 од 06.11.2015. године којима је одлучено да се тужба сматра повученом, укинута су поводом предлога тужилаца за враћање у пређашње стање и поступак је враћен у оно стање у којем се налазио пре пропуштања, дакле у стање које је постојало као да те одлуке нису ни донете (члан 111. став 2. ЗПП).

Међутим, поступак у овом спору није правноснажно окончан до 31.05.2014. године - дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 55/14) због чега се о дозвољености изјављене ревизије одлучује применом члана 23. став 3. тог закона. Наведеном одредбом је прописано да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужиоци су у овом поступку формални супарничари из члана 199. став 1. тачка 2. ЗПП и због тога се вредност предмета спора побијаног дела, меродавна за оцену дозвољености ревизије цени за сваког од њих посебно а не према збиру вредности њихових захтева. Према члану 29. став 1. ЗПП, кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у том закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева.

Тако одређена вредност предмета спора побијаног дела (вредност главног захтева) износи 364.721,38 динара (за тужиоца АА), 376.331,34 динара (за тужиоца ББ) и 365.544,97 динара (за тужиоца ВВ). Ови новчани износи очигледно не прелазе динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан 31.08.2016. године, када су тужиоци преиначили тужбу и поставили тужбене захтеве о којима је правноснажно одлучено побијаном другостепеном пресудом. У складу са чланом 29. став 2. ЗПП, при одређивању вредности предмета спора нису узети у обзир износи затезне камате, обрачунате до 03.04.2014. године, у односу на које је првостепена пресуда такође преиначена и захтеви тужилаца за исплату овог споредног потраживања одбијени.

Из наведених разлога, на основу члана 401. став 2. тачка 5. и члана 404. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић