Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Бранислава Босиљковића, Зоране Делибашић, Бисерке Живановић и Божидара Вујичића, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Славиша Станимировић адвокат из ..., против тужене Републике Србије – МУП, коју заступа Државно правобранилаштво са седиштем у Београду, ради уплате доприноса, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1325/19 од 17.05.2019. године, у седници већа одржаној дана 31.10.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ посебна ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1325/19 од 17.05.2019. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1325/19 од 17.05.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 4030/18 од 28.03.2019. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена да у корист тужиоца за период од децембра 2008. године до новембра 2011. године уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Фонду ПИО, на појединачне месечне новчане износе наведене у овом ставу изреке. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да плати тужиоцу трошкове поступка у износу од 24.500,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности одлуке до исплате, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1325/19 од 17.05.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 4030/18 од 28.03.2019. године. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против другостепене пресуде тужена је благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Тужена се позвала на одредбу члана 404. ЗПП, због потребе заузимања става о правној природи спорног односа и у вези са тим надлежности суда.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18– у даљем тексту: ЗПП).

По члану 404. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране законске одредбе, Врховни касациони суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији тужене, јер у конкретном случају нема потребе да се размотре правна питања од општег интереса, нити правна питања у интересу равноправности грађана. Није потребно ново тумачење права, нити уједначавање судске праксе јер се ревизијом ни не указује на постојање супротних одлука у истој или сличној чињеничноправној ситуацији. Надлежност су судови засновали на Закону о уређењу судова. Исти закон прописује обавезу пружања судске заштите у случајевима повреде права из радног односа, какво је право на уплату доприноса као интегралног дела зараде коју прописује Закон о раду. Апсолутна ненадлежност суда санкционисана је битном повредом из члана 374. ст. 2. т. 2. ЗПП која није прописана као разлог за дозвољеност посебне ревизије.

Са изнетих разлога, на основу члана 404. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Тужба је у предметном спору поднета 31.12.2018. године. У истој није означена вредност предмета спора. Тужилац је платио таксу за тужбу у износу од 2.500,00 динара, што одговара вредности предмета спора до 15.000,00 динара.

Одредба чл. 403. ст 3. ЗПП прописује да ревизија у имовинскоправним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 40.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Како је вредност предмета спора очигледно испод законом прописаног ревизијског, ревизија тужене није дозвољена.

На основу изложеног и члана 413. ЗПП, ревизијски суд је ревизију тужене одбацио као недозвољену и одлучио као у ставу другом изреке решења.

Председник већа-судија,

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић