Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Нису основани наводи ревизије о битној повреди одредаба парничног поступка из члан 374. став 1. у вези члана 228-231 ЗПП, учињених у поступку пред другостепеним судом.

Према утврђеном чињеничном стању, означеним решењем туженог од 25.04.2013. године отказан је тужиљин уговор о раду због скривљене повреде радне обавезе и непоштовања радне дисциплине. Разлог за отказ уговора о раду је учешће у обустави рада 04.04.2013. године, у периоду од 10 часова, тако што тужиља није обављала послове на свом радном месту и што је подстрекавала остале запослене да обуставе рад на начин који није у сагласности са Законом о штрајку. Наведеног дана тужиља је радила у првој смени и са групом запослених користила је паузу од 09.30 до 10.00 сати. Током паузе обратила се запосленима који нису радили на њеној линији са питањем да ли ће се солидарисати са осталим запосленима који су искључили своје машине у трајању од пет минута - од 10.00 до 10.05 сати, у намери да скрену пажњу на рад у отежаним условима. У 10.05 сати хитно је заказан збор на којем је тужиља указала на превисоко одређену норму коју запослени не могу да испуне и на узнемиреност међу запосленима којима се прети отказом. Састанак са руководством туженог трајао је 20-30 минута и након тога су запослени вратили се на своја радна места и наставили са радом.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су у овом спору правилно применили материјлано право.

Одредбом члана 179. став 1. тачке 2. и 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, број 24/05 ... 32/12) прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду, и ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

У конкретном случају, поступци тужиље нису разлози због којих би јој могао бити отказан уговор о раду у складу са наведеном одредбом. Тужиља по повратку са паузе није подстрекавала остале запослене да обуставе рад, а машину није укључила из разлога солидарности са осталим запосленим који су поступили на исти начин како би руководству туженог указали на отежане услове рада. Такво поступање запослених, па и тужиље, у врло кратком временском трајању (пет минута) нема карактер учешћа у незаконито организованом штрајку, због чега тужиља не би могла наставити рад код туженог. Ово тим пре што се тужиља (и остали запослени) након састанка са руководством туженог вратила на рад и наставила са радом.

Из наведених разлога, нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права, па је зато на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић