Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да тужиљина ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом Основног суда у Лазаревцу П2 567/11 од 14.04.2014. године разведен је брак странака закључен 08.09.2007. године и обавезан тужени да у трајању од пет година издржава тужиљу плаћањем износа од 10.000,00 динара месечно. Истом пресудом одлучено је да ће тужени самостално вршити родитељско право у односу на малолетно дете странака, рођено ... године. Судском одлуком није утврђена обавеза тужиље да издржава малолетно дете. Тужиља од ...-те године болује од ..., а током 2007. године испољили су се и први знаци измењеног психо-физичког функционисања, услед којих је хоспитално лечена. Код тужиље је установљена лака душевна заосталост - значајни поремећај понашања који захтева третман, а њено здравствено стање је такво да она није у могућости да ради. Тужиља живи у заједничком домаћинству са родитељима и братом, на породичном имању. Тужени је запослен и живи са сином, мајком и братом.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је, применом члана 6. став 1, члана 151, члана 163. и члана 266. Породичног закона одбио тужбени захтев. По налажењу тог суда, продужење издржавања тужиље била би очигледна неправда како према заједничком малолетном детету странака које издржава искључиво тужени, тако и према самом туженом, имајући у виду дужину трајања брака (фактички четири године, а формално непуних седам година) и чињеницу да тужиља живи на имању које њена породица - родитељи и брат обрађују, који такође имају законску обавезу да је издржавају.

Другостепени суд је прихватио разлоге којим је образложена одлука првостепеног суда о тужбеном захтеву, али је навео још један разлог због којег је тужбени захтев неоснован. По схватању тог суда, тужба за продужење издржавања мора се поднети пре истека рока у којем је одређено трајање издржавања, што тужиља није учинила јер је време трајања издржавања од пет година истекло 14.04.2019. године а тужба у овом спору је поднета 17.04.2019. године.

Изјављеном ревизијом, по оцени Врховног касационог суда, неосновано се указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 167. став 1. тачка 1. Породичног закона прописано је да издржавање престаје када истекне време трајања издржавања. Правноснажном пресудом П2 567/11 од 14.04.2019. године одређена је обавеза туженог да издржава тужиљу у трајању од пет година. Време трајања издржавања одређено наведеном пресудом истекло је 14.04.2019. године. Истеком времена трајања издржавање је престало по самом закону. Издржавање које је престало не може се продужити из разлога предвиђених чланом 163. став 3. Породичног закона. Због тога је правилно схватање другостепеног суда да се тужба за продужење издржавања у смислу наведене одредбе мора поднети до истека времена трајања издржавања. Тужиља је тужбу за продужење трајања издржавања поднела по протеку одређеног времена трајања издржавања, односно када је издржавање већ престало, па је зато њен тужбени захтев из тог разлога неоснован.

Због тога су без значаја други наводи ревизије о погрешној примени члана 151. став 2. Породичног закона, на основу којег је закључено да би продужење издржавања била очигледна неправда за туженог.

Сходно изложеном, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Тужиља није успела у поступку по ревизији и зато нема право на накнаду трошкова тог поступка, због чега је применом члана 165. став 1. у вези члана 153. став 1. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић