Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци преко заједничког пуномоћника подносе благовремену ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о изјављеној ревизији одлучује на основу члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Одредбом члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18) прописано је да ревизија може да се изјави због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. О дозвољености и основаности ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужилаца за новчано обештећење, због повреде права на суђење у разумном року у поступку пред Привредним судом у Сомбору у предмету Ст 11/2010, а повреда наведеног права тужилаца је утврђена правноснажним решењима Привредног суда у Сомбору. О праву тужилаца на новчано обештећење и висини обештећења нижестепени судови су одлучили применом чланова 22, 26. и 30. Закона о заштити права на суђење у разумном року, досудивши им новчано обештећење у износу од по 400 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате са припадајућом затезном каматом, док је у преосталом делу - за износ од по 2.600 евра у динарској противвредности обрачунатој на исти начин, тужбени захтев одбијен као превисоко постављен. У ревизији се указује на неуједначену судску праксу у погледу одлучивања о висини накнаде за новчано обештећење, међутим, у пресуди која је приложена уз ревизију није реч о идентичној чињеничној и правној ситуацији, као што је у овој парници, тако да нема потребе за одлучивањем о посебној ревизији ради уједначавања судске праксе. Висина новчаног обештећења одређује се у сваком конкретном случају према чињеницама и околностима случаја, које су од утицаја за оцену трајања суђења у разумном року.

Из наведених разлога Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије тужилаца, применом члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 10.08.2018. године са захтевом за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року од по 800 евра у динарској противвредности на дан исплате, а поднеском пун. тужилаца од 26.10.2018. године тужба је преиначена повећањем захтева за исплату, тако што је постављен захтев за исплату од по 3.000 евра у динарској противвредности.

Чланом 27. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је да независно од врсте и висине тужбеног захтева, у поступку пред судом сходно се примењују одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак (став 1.) и да ревизија није дозвољена (став 3.).

Одредбом члана 468. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом чланa 479. став 6. истог закона, прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Имајући у виду да у поступку по тужби за новчано обештећење ревизија није дозвољена у смислу члана 27. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року у вези члана 479. став 6. Закона о парничном поступку, то је Врховни касациони суд одлучио као у ставу другом изреке, применом члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић