Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранка Станића, председника већа, Татјане Матковић Стефановић, Татјане Миљуш, др Илије Зиндовића и Јасмине Стаменковић, чланова већа, у парници по тужби тужилаца: AA из ..., ББ из ..., ВВ из ..., ГГ из ..., ДД из ..., ЂЂ из ..., ЕЕ из ..., ЖЖ из ..., ЗЗ, наследника иза пок. ИИ из ..., ЈЈ из ..., КК из ... и ЛЛ из ..., чији је пуномоћник Драган Благојевић, адвокат у ..., против туженог Компанија „International CG“ дп - у стечају, Београда, чији је пуномоћник Немања Тодоровић, адвокат у ..., ради утврђења, вредност предмета спора 5.711.328,42 динара, одлучујући о ревизији тужилаца: ЖЖ из ..., ЗЗ из ..., ЈЈ из ... и ЛЛ из ..., изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда Пж 3169/19 од 07.11.2019.године, у седници већа одржаној дана 11.06.2020. године, донео је:

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ посебна ревизија тужилаца ЖЖ из ..., ЗЗ из ..., ЈЈ из ... и ЛЛ из ..., изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж 3169/19 од 07.11.2019.године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужилаца ЖЖ из ..., ЗЗ из ..., ЈЈ из ... и ЛЛ из ..., изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж 3169/19 од 07.11.2019.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Привредног суда у Београду П 1805/18 од 19.03.2019. године у ставу трећем изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца ЗЗ из ..., којим је тражио да се утврди његово потраживање према туженом у износу од 713.410,44 динара по основу главног дуга и у износу од 218.943,20 динара, по основу камате, све са законском затезном каматом од 18.03.2016. године до исплате. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца ЖЖ из ... којим је тражио да се утврди његово потраживање према туженом у износу од 73.801,98 динара по основу главног дуга и у износу од 22.406,00 динара по основу камате, све са законском затезном каматом од 18.03.2016. године до исплате, тужиље ЈЈ из ..., којим је тражила да се утврди њено потраживање према туженом у износу од 369.005,40 динара по основу главног дуга и у износу од 112.028,80 динара по основу камате, све са законском затезном каматом од 18.03.2016. године, до исплате и тужиље ЛЛ из ..., којим је тражила да се утврди њено потраживање према туженом у износу од 639.609,36 динара по основу главног дуга и у износу од 194.184,17 динара по основу камате, све са законском затезном каматом од 18.03.2016. године до исплате. Ставом петим изреке, обавезан је тужени да тужиоцима на име трошкова парничног поступка плати износ од 420.867,71 динара, са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде до исплате.

Пресудом Привредног апелационог суда Пж 3169/19 од 07.11.2019.године, одбијена је као неоснована жалба тужилаца ЖЖ из ..., ЗЗ из ..., ЈЈ из ... и ЛЛ из ..., и потврђена пресуда Привредног суда у Београду П 1805/18 од 19.03.2019. године у ставу трећем, четвртом и петом изреке.

Против другостепене пресуде тужиоци ЖЖ, ЗЗ, ЈЈ, и ЛЛ благовремено су изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

По члану 404. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/11...са изменама), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Другостепеном пресудом је правноснажно одлучено о захтеву тужилаца ЖЖ, ЗЗ, ЈЈ, и ЛЛ за утврђење потраживања на име новчане накнаде у висини од 200 евра по години стажа, која је утврђена Програмом реструктурирања туженог. Нижестепени судови су закључили да тужиоци ЖЖ и ЈЈ немају право на новчану накнаду у висини од 200 евра по години стажа, која је утврђена Програмом реструктурирања туженог, имајући у виду да је овим програмом предвиђено да запослени/бивши запослени имају право на исплату предметне новчане накнаде само уколико су држављани Републике Србије. Одлука је донета позивом на прописе који су били на снази у спорном периоду и то члан 43. Закона о приватизацији („ Сл. гласник РС“, бр. 38/2001...45/2005). Зато је одбијен тужбени захтев тужилаца за утврђење потраживања у износима ближе означеним у ставу четвртом изреке првостепене пресуде, док је захтев тужиље ЛЛ одбијен јер се не налази на списку радника који имају право на ову накнаду. Захтев тужиоца ЗЗ је одбијен јер није доставио доказ да је наследник пок. ИИ из чега црпи право на предметну новчану накнаду.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин одлучивања и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања нити потреба за уједначавањем судске праксе. Поводом правног питања које се поставља у овом спору, да ли право на накнаду која је утврђена Програмом реструктурирања туженог имају запослени и бивши запослени који нису држављани Републике Србије, не постоји неуједначеност судске праксе. Тужиоци у ревизији нису навели постојање различитих судских одлука по истом правном питању од значаја за праксу. Такође нису навели у чему се огледа разлика у ставовима имајући у виду да је о исплати предметне накнаде одлучивано са аспекта реализације Програма реструктурирања, чији је саставни део Социјални програм којим је предвиђено да право на предметну накнаду имају држављани Републике Србије. Нема потребе за разматрањем правних питања, уједначавања судске праксе нити новог тумачења права ни у вези са одредбом члана 43. ст. 4. и 6. Закона о приватизацији („Сл. гласник РС“, бр.38/01...и 123/07). Према наведеним одредбама право на новчану накнаду из средстава остварених у продаји капитала у поступку приватизације имају запослени из члана 42. овог закона, чијим ставом 2. је предвиђено да се запосленима сматрају држављани Републике Србије. Битне повреде поступка на које се позивају ревиденти нису законски основ због кога се може изјавити посебна ревизија, као ни чињенична питања о доказаности основа на коме ревиденти заснивају тужбени захтев. 

Са изнетих разлога, на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Тужба у предметном поступку је поднета дана 05.04.2018. године. Тужиоци су формални супарничари па се дозвољеност ревизије цени према вредности предмета спора у односу на сваког појединачно. Вредност побијаног дела пресуде у поступку по ревизији у односу на тужиоца ЖЖ износи 73.801,98 динара, што по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе износи 624,65 евра; у односу на тужиоца ЗЗ износи 713.410,44 динара што по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе износи 6.038,22 евра; у односу на тужиоца ЈЈ износи 369.005,40 динара што по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе износи 3.123,22 евра; у односу на тужиоца ЛЛ износи 639.609,36 динара што по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе износи 5.413,58 евра.

Одредба члана 403. став 3. Закона о парничном поступку прописује да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

У овом спору из радног односа који се не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа из члана 441. Закона о парничном поступку већ на потраживање у новцу, вредност предмета спора побијаног дела одлуке не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Зато изјављена ревизија није дозвољена.

На основу изложеног и члана 413. Закона о парничном поступку, ревизијски суд је ревизију тужилаца одбацио као недозвољену.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић