Против решења о трошковима поступка садржаног у ставу другом изреке другостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, на основу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Тужена је поднела одговор на ревизију тужиоца.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/, 87/18 и 18/20), због потребе разматрања правних питања везаних за трошкове поступка, с обзиром да постоји неуједначена судска пракса по овом питању. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући побијану одлуку у смислу члана 408. у вези члана 420. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да у корист тужиоца изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду ПИО. С обзиром да је тужилац успео у спору обавезао је тужену да му накнади трошкове поступка од 27.800,00 динара применом чланова 153. и 154. ЗПП, а који се односе се на трошкове које је имао за заступање од стране пуномоћника из реда адвоката и то: на име састава тужбе 6.000,00 динара, на име приступа на два одржана рочишта од по 7.500,00 динара према важећој АТ, трошкове вештачења од 3.000,00 динара, као и на име таксе за тужбу и одлуку суда од по 1.900,00 динара.

Другостепени суд је преиначио одлуку о трошковима поступка и одбио захтев тужиоца за накнаду трошкова првостепеног поступка, образлажући одлуку да је тужилац у спору успео у незнатном износу.

Врховни касациони суд сматра да се основано ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 153. став 1. ЗПП прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. став 1. истог закона да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

С обзиром на садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, не може се прихватити закључак другостепеног суда да је захтев тужиоца за накнаду парничних трошкова неоснован. Приликом одлучивања о трошковима парничног поступка, осим у споровима из области породичних односа, суд не води рачуна о разлозима правичности, а такође висина тужбеног захтева ни законском одредбом није прописана као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка у ситуацији када је странка успела у спору. С обзиром на наведено, другостепено решење о трошковима је преиначено и потврђено решење о трошковима садржано у ставу трећем изреке првостепене пресуде.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је преиначио другостепену одлуку о трошковима поступка и на основу члана 416. став 1. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Тужилац је успео у поступку по ревизији, па му, на основу члана 153. и 154. ЗПП, припадају и опредељени трошкови овог поступка, који су досуђени у висини од 12.000,00 динара на основу Тарифног броја 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“, бр. 121/12).

На основу изнетог, применом члана 165. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић