Против пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, побијајући у ставу првом изреке којим је преиначено решење о трошковима поступка, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, на основу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), због потребе разматрања правних питања везаних за трошкове поступка, с обзиром да постоји неуједначена судска пракса по овом питању. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући побијану одлуку у смислу члана 408. у вези члана 420. Закона о парничном поступку Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према стању у списима, првостепени суд је усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да у корист тужиље изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање надлежном Републичком фонду ПИО. С обзиром да је тужиља успела у спору обавезао је тужену да јој накнади трошкове поступка од 33.800,00 динара применом чланова 153. и 154. ЗПП, а који се односе се на трошкове које је имала за заступање од стране пуномоћника из реда адвоката и то: на име састава тужбе од 6.000,00 динара, на име приступа на два одржана рочишта од по 7.500,00 динара према важећој АТ, на име накнаде за вештачење од 3.000,00 динара, као и на име трошкова судске таксе за тужбу и одлуку од по 1.900,00 динара.

Другостепени суд је преиначио одлуку о трошковима поступка и одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка, образлажући одлуку да је тужиља само незнатним износом успела у спору.

По оцени Врховног касационог суда основано се ревизијом тужиље указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбом члана 153. став 1. ЗПП прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. став 1. истог закона да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, не може се прихватити закључак другостепеног суда. Наиме, по оцени Врховног касационог суда правилно је првостепени суд одлучио када је обавезао тужену да тужиљи накнади трошкове поступка који су били потребни за вођење парнице, у износима који према вредности предмета спора тужиљи припадају применом важеће Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, а у оквиру граница постављеног захтева у смислу члана 3. став 1. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је преиначио другостепену одлуку о трошковима поступка и на основу члана 416. став 1. у вези члана 420. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Тужиља је успела у поступку по ревизији, па јој, на основу члана 153. и 154. ЗПП, припадају и опредељени трошкови овог поступка, који су досуђени у висини од 21.500,00 динара и који обухватају трошкове за састав ревизије од стране адвоката од 12.000,00 динара на основу Тарифног броја 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“, бр. 121/12) и трошкове судских такси на ревизију од 3.800,00 динара и одлуку по ревизији од по 5.700,00 динара, према Тарифном броју 1. и 2. Таксене тарифе Закона о судским таксама („Службени гласник РС“, бр. 28/94 ... 95/18).

На основу изнетог, применом члана 165. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић