Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиоци су благовремено изјавили ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што су предложили да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 87/18), прописано је да ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана прописано је да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни касациони суд није прихватио предлог за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној по члану 404. ЗПП, будући да су питања на која се указује као спорна, везана за конкретну чињеничну подлогу и решење спорног односа странака, а побијана другостепена пресуда је у складу са судском праксом и правним схватањима. Наиме, у току поступка је утврђено да су предметне парцеле у саставу улице, и на тај начин је извршена фактичка експропријација, која управо и настаје када се на земљишту граде путеви, инфраструктурни и други објекти у јавном интересу, иако не постоји решење о експропријацији земљишта, односно о његовом изузимању из поседа и на тај начин је власник онемогућен у вршењу својих власничких права и није у обавези да трпи штетне последице, зато што надлежни орган није спровео управни поступак и донео решење о експропријацији (изузимање из поседа) које би било основ за исплату новчане накнаде. С обзиром да тужиоци нису доказали да је приликом изградње улица заузет део предметних парцела у време када су они били сувласници истих, то тужиоци немају право на новчану накнаду за фактички одузето земљиште у висини његове тржишне вредности, јер би то право имали само у ситуацији да је до фактичког изузимања дела предметних парцела дошло у време када су тужиоци били власници парцела и лишени свог права, тужиоци на ове околности нису пружили доказе.

Са напред наведених разлога нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП,и са којих разлога је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужилаца није дозвољена.

Чланом 403. став 2. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

У овом случају, тужиоци немају својство јединствених супарничара у смислу члана 210. ЗПП, већ су обични супарничари, са којих разлога за оцену о дозвољености ревизије меродавна је вредност предмета спора побијаног дела у односу на сваког тужиоца понаособ. Имајући у виду да је тужба ради исплате поднета 01.12.2017. године, и да по тада важећем средњем курсу Народне банке Србије вредност предмета спора највишег побијаног дела у износу од 784.372,24 динара не представља динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то ревизија тужилаца није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

Са напред наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић