Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се ревизија сматра изузетно дозвољеном сходно члану 404. Закона о парничном поступку.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране одредбе закона Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови да се дозволи одлучивање о ревизији тужене као о изузетно дозвољеној.

Предмет спора је исплата преосталог дела купопродајне цене на име куповине малих кућних апарата, које је тужена купила од тужиоца преко трговинског заступника. Тужена је била упозната да је продавац апарата тужилац, а не трговински заступник, будући да је исто произлазило из садржине поруџбенице коју је потписала. Део цене тужена је платила непосредно трговинском заступнику тужиоца, који је у то време био овлашћен за пријем рате. Међутим, како је уговор о трговинском заступању између тужиоца и заступника престао, то је престало и овлашћење агента за пријем дела цене. Тужилац је зато позвао тужену да преостали део цене исплати на његов текући рачун. Тужена је и поред обавештења тужиоца преостали део цене платила ранијем трговинском агенту. Код изложеног, другостепени суд је применом члана 262. став 1. и 516. став 1. Закона о облигационим односима обавезао тужену да плати тужиоцу износ од 3.580,00 динара, налазећи да њена обавеза исплате цене није измирена у целости. Изложено образложење прихвата и ревизијски суд. Правноснажне пресуде на које се тужена позива донете су у споровима са другачијим чињеничном основном, па не могу бити релевантне са аспекта усаглашавања судске праксе. Такође, ревизијски суд налази да у конкретној парници не постоје питања од општег интереса или питања у интересу равноправности грађана која би требало размотрити. Нема ни потребе за новим тумачењем права.

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије тужене у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да није дозвољена.

Предметни парнични поступак има карактер парнице о спору мале вредности у смислу члана 468. став 1. Закона о парничном поступку. Ово стога што вредност предмета спора од 3.580,00 динара очигледно не прелази динарску противвредност од 3.000,00 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. У споровима мале вредности ревизија против одлуке другостепеног суда није дозвољена, сходно одредби члана 479. став 6. тог закона.

При том, одредба члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, према којој је ревизија увек дозвољена уколико је другостепени суд преиначио првостепену пресуду, не примењује се у споровима мале вредности.

Сходно наведеном, применом члана 413. истог закона одлучено је као у ставу другом изреке овог решења.

Одлука из става трећег изреке донета је применом члана 154. Закона о парничном поступку. Тужилац нема право на трошкове одговора на ревизију јер се не ради о радњи нужној за вођење парнице.

Председник већа – судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић