Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП (''Службени гласник РС'', бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом Општинског суда у Урошевцу П 461/93 од 04.06.1998. године, лицу ББ из ..., отказан је уговор од 19.09.1984. године о коришћењу трособног стана у ... због некоришћења и именовани је обавезан да се исели са свим лицима и стварима. Решењем тужене од 11.06.1998. године, овај стан је додељен у закуп на неодређено време тужиоцу, потом је тужилац 12.10.1998. године закључио уговор о закупу стана на неодређено време, а затим и уговор о откупу стана 03.02.1999. године за откупну цену од 57.149,23 динара, коју је тужилац платио туженој 10.02.1999. године. Решењем Општинског суда у Урошевцу од 29.08.2001. године, предлагачу ББ из ... утврђено је право на куповину предметног стана и обавезан противник предлагача – овде тужена Република Србија да у року од 15 дана закључи уговор о куповини стана са предлагачем, у супротном ово решење ће заменити уговор о куповини стана. Одлуком УНМИК ХПД Међународне организације за стамбено-имовинске захтеве и имовинска права од 07.12.2006. године ББ утврђено је право поседовања предметног стана на основу дискриминације. Одлуком Комисије УНМИК за стамбене и имовинске захтеве од 19.06.2008. године усвојен је захтев тужиоца АА за преиспитивање одлуке од 07.12.2006. године и одлучено тако што је одбијен његов захтев за посед стана, са образложењем да је ББ откупио предметни стан 22.01.1994. године и да је додела предметне имовине тужиоцу незаконита. Тужена је 21.09.2011. године, поводом захтева тужиоца за обавештење о правном статусу стана у ..., навела да је тужилац власник стана на основу уговора о откупу.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови одбили главни тужбени захтев, а усвојили евентуални тужбени захтев и обавезали тужену да тужиоцу врати 57.149,23 динара на име откупне цене стана.

По оцени Врховног касационог суда, тужилац и тужена су закључили уговор о откупу стана, који је по својој правној природи уговор о купопродаји. У време закључења овог уговора 03.02.1999. године тужена је била савесна уговорна страна, јер је правноснажном пресудом било утврђено да је претходном закупцу отказан уговор о коришћењу и наложено му да се из стана исели. Међутим, претходни закупац је пред институцијама на Косову и Метохији исходовао одлуке на основу којих је утврђено да је стекао право својине на спорном стану 22.01.1994. године по основу откупа. У тој ситуацији тужиоцу је продата ствар – стан са правним недостацима јер је треће лице већ имало одређена права на том стану које искључује тужиочево право својине. Према члану 508. став 1. Закона о облигационим односима – ЗОО, продавац одговара ако на продатој ствари постоји неко право трећег које искључује, умањује или ограничава купчево право, а о чијем постојању купац није обавештен, нити је пристао да узме ствар оптерећену тим правом. Истим законом, у члану 515. став 1. прописано је да се право купца по основу правних недостатака гаси истеком године дана од сазнања за постојање права трећег. Прописани рок је преклузиван и његовим пропуштањем престаје право купца да по основу одговорности продавца за правне недостатке тражи накнаду штете, па и право на враћање тржишне цене купљене ствари. Тужилац је за правне недостатке стана у ... који је откупио сазнао 19.06.2008. године, када је одлуком Комисије УНМИК за стамбене и имовинске захтеве усвојен тужиочев захтев за преиспитивање одлуке којом је утврђено право својине трећег лица и истовремено одбијен захтев тужиоца за посед стана, са образложењем да је треће лице предметни стан откупило 22.01.1994. године. Тужилац, као купац је био дужан обавестити тужену да треће лице полаже право на ствар, те да позове тужену да у разумном року ослободи ствар од права или претензија трећег, у складу са чланом 509. ЗОО. Тужилац се обратио туженој у вези правног статуса стана у ... и 21.09.2011. године обавештен је од стране тужене да је тужилац власник стана, а тужбу за утврђење и накнаду штете због евикције поднео је 15.01.2013. године. Међутим, како је право купца из члана 510. ЗОО, овде тужиоца, на тражење заштите од правних недостатака (евикције) временски ограничено истеком једне године од сазнања за постојање права трећег лица на купљеној ствари у смислу члана 515. став 1. ЗОО, због тога је тужилац протеком овог рока изгубио право на судску заштиту, како је то правилно закључио другостепени суд. Приликом одлучивања о евентуалном тужбеном захтеву за враћање откупне цене, правилно су нижестепени судови одлучили када су одбили захтев за камату до дана подношења тужбе 15.01.2013. године, јер је тужена приликом закључења уговора о откупу стана била савесна уговорна страна, у смислу члана 12. и 214. ЗОО, тако да је у обавези да тужиоцу врати уплаћени новац на име стеченог без основа, са каматом од подношења тужбе.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаном пресудом погрешно примењено материјално право.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић