Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су биле у браку од 1978. године до 2015. године, и заједнички су управљали привредним друштвима „ВВ“ и „ГГ“. Наведена предузећа су била корисници више кредита, а као средство обезбеђења по Уговору о пословном револвинг кредиту од 14.09.2007. године закљученим између „ВВ“ и ..., уписана је хипотека на згради површине 50 м2 и дворишту, на кп ... КО ... Као средство обезбеђења по уговорима о кредиту истог предузећа са банком ..., служиле су менице на име тужиоца, тужене и њиховог сада покојног сина, и закључени уговори о јемству за износе кредита од 3.300.000,00 динара, 30.000 евра и 1.700.000,00 динара. Парничне странке су дана 30.03.2012. године закључиле Споразум о деоби заједничке имовине, који је оверен 19.04. исте године пред Првим основним судом у Београду. Према овом споразуму, хипотеком оптерећене непокретности прешле су у тужиочеву искључиву својину, и то викенд кућа на ..., апартман на ..., парцела у ... уписана на предузеће „ГГ“ и катастарска парцела од 18,45 ари у КО ... Тужена је овим споразумом у искључиву својину добила неоптерећене непокретности и осталу имовину и то зграду од 48 м2, стамбену зграду у ... улици са комплетним покућством, пословну стамбену зграду у ..., стамбену зграду у истој улици, и катастарску парцелу у ... са три делимично изграђена објекта. Након јавне продаје хипотекованих непокретности, брачни односи парничних странака су се нарушили и тужена није желела да са тужиоцем закључи нови споразум којим би се предметне непокретности вратиле у режим заједничке својине, нити је пред судом изјавила који је прави мотив закључења споразума о деоби заједничке имовине.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је утврђено да је ништав и да не производи правно дејство споразум о деоби брачне имовине закључен између парничних странака.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да парничне странке спорним споразумом нису намеравале да промене својинско-правни режим на непокретностима стеченим у браку, већ је споразум закључен ради заштите тужене од притисака поверилаца у поступцима принудне наплате потраживања, будући да су парничне странке сматрале да ће се повериоци намирити само из дела имовине који је према наведеном споразуму припао тужиоцу. Из наведеног произилази да је предметни споразум ништав јер нема допуштен основ, у смислу чл. 51. и 52. Закона о облигационим односима. Правилан је закључак другостепеног суда да су споразумом странке желеле да ограниче имовину на којој би се повериоци принудно наплатили, односно да би се повериоцима отежала наплата потраживања из остатка њихове имовине, јер је споразум закључен након доспелости обавеза предузећа „ВВ“ из уговора о кредитима са пословним банкама за које су парничне странке јемчиле својом имовином, односно меницама и успостављеном хипотеком. С обзиром на наведено, правилан је закључак нижестепених судова да је наведени споразум ништав у смислу члана 103. ЗОО и не производи правно дејство.

Ревизијом тужене неосновано се указује на погрешну примену материјалног права, и да су нижестепени судови погрешно оценили исказа сведока ГГ и ДД. Супротно овим ревизијским наводима тужена је одбила да суду наведе своје мотиве за закључење предметног споразума, а из утврђеног чињеничног стања произилази да је намера парничних странака била да се повериоци наплате само из имовине која је по споразуму припала тужиоцу.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић