Тужени је против правноснажне пресуде донете у другом степену благовремено изјавио ревизију због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља није доставила одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20) – у даљем тексту: ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП због којих се ревизија може изјавити. У поступку по жалби, другостепени суд није пропустио да примени нити је неправилно применио одредбе процесног закона, што је било или могло бити од утицаја на законитост и правилност побијане пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време почев од 07.10.2014. године, на основу уговора о раду бр. ... од 15.09.2014. године и обављала је послове „...“ за ... . Тужиљи је 07.12.2015. године достављено упозорење бр. ... од 07.12.2015. године о постојању разлога за отказ уговора о раду на које се у благовременом року изјаснила 11.12.2015. године, након чега јој је тужени доставио оспорено решење о отказу уговора о раду 11.01.2016. године. Оспореним решењем тужиљи је отказан уговор о раду, јер је својом кривицом извршила повреду радне дисциплине, у смислу одредбе члана 179. став 3. тачка 1) Закона о раду, тиме што је дана 08.11.2015. године изричито одбила да изврши налог непосредно надређеног да крене у израду потребних материјала, за припрему сарадње са новим пословним партнером, чиме је учинила непоштовање радне дисциплине – неоправдано одбијање обављања послова и извршавања налога послодавца у складу са законом. У образложењу је наведено да су чињенице које формирају отказни разлог утврђене увидом у e-mail упућен тужиљи 08.11.2015. године од стране непосредног руководиоца ВВ, у e-mailu упућен ВВ 08.11.2015. године од стране тужиље, у изјаву ВВ од 25.11.2015. године и у изјаву (e-mail) тужиље од 02.12.2015. године. Тужени је из наведених доказа закључио да је тужиљи 08.11.2015. године упућен налог од стране непосредног руководиоца да изврши одређене радне задатке, прецизиране у e-mail поруци, и да је тужиља на изричити и несумњив начин одбила да налог изврши, чиме је извршила повреду радне дисциплине, због чега постоји оправдан разлог за отказ уговора о раду. Тужени орган није прихватио изјашњења тужиље да су послови који су обухваћени налогом ван описа њеног радног места „...“, с обзиром да опис послова поменутог радног места, поред навођења конкретних радних задатака, обухвата и обављање свих осталих послова по налогу непосредног руководиоца и да послови који су садржани у налогу несумњиво представљају послове које она иначе обавља у вези са другим производима из портфолија туженог, и да стога спадају у домен реферата за које је иначе била задужена, да је у претходном периоду већ успешно обављала послове у циљу закључења сарадње са новим потенцијалним партнером, што говори у прилог томе да је поседовала одговарајућа знања и способности да обави послове који су јој наложени, због чега не стоје разлози које наводи као оправдање за одбијање поступања по налогу руководиоца.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право када су закључили да је оспорено решење о отказу уговора о раду тужиљи незаконито.

Одредбом члана 179. став 3. тачка 1) Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05... 75/14) прописано је, између осталог, да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, ако неоправдано одбије да обавља послове и извршава налоге послодавца у складу са законом.

Како је у поступку утврђено да се спорни налог, због чијег неизвршења је тужиљи оспореним решењем отказан уговор о раду, односио на израду материјала потребних за припрему сарадње са новим пословним партнером „ГГ“, а да је тужиља, према закљученом уговору о раду од 15.09.2014. године обављала радне задатке за партнере „ДД“ и „ЂЂ“, дакле не и за „ГГ“, правилно су нижестепени судови закључили да је тужиља, у конкретном случају, имала оправдан разлог да не поступи по налогу послодавца, с обзиром на то да су у закљученом уговору о раду јасно и прецизно наведени брендови који су спадали у надлежност тужиље, а да међу њима није и „ГГ“. Поред тога, правилна је оцена нижестепених судова да је ВВ мејл којим је тужиљи дао радни налог, послао у недељу 08.11.2015. године у 22,12 часова, у време коришћења недељног одмора, а не у току радног времена које је било уговорено закљученим уговором о раду, те да је у конкретном случају одбијање налога од стране тужиље било оправдано, имајући у виду законом предвиђено право тужиље на недељни одмор, који се користи у непрекидном трајању од најмање 24 часа и који је предвиђен да би запослени обновио радни потенцијал и радну недељу започео одмором.

При томе су нижестепени судови правилно закључили да се исказ из уговора о раду „обавља и друге послове по налогу непосредног руководиоца“ не односи на послове које је тужиља према датом налогу требало да обави за потенцијалног пословног партнера „ГГ“ имајући у виду да је тужиља, према закљученом уговору о раду, обављала радне задатке само за брендове „ДД“ и „ЂЂ“, у ком смислу се наведени исказ односи на обављање послова који нису изричито наведени у уговору о раду, али само за ова два бренда, а не и на послове који се односи на бренд „ГГ“.

Како је поништено решење о отказу уговора о раду, као незаконито и да тужиља није тражила враћање на рад, правилно је и по оцени овог суда, првостепени суд обавезао туженог да тужиљи у складу са чланом 191. став 5. Закона о раду, исплати накнаду штете у висини од две зараде.

Врховни касациони суд није посебно ценио наводе ревизије имајући у виду да су у ревизији у суштини поновљени наводи истицани у жалби који су били предмет детаљне и правилне оцене у другостепеној пресуди.

Имајући у виду изнето, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Тужени у ревизијском поступку није успео, због чега му не припадају трошкови тог поступка, које је тражио и определио у ревизији, па је у смислу члана 153. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић