Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11... 18/20) и утврдио да је ревизија туженог дозвољена на основу члана 403. став 2. тачка 2. истог закона и да је основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац и тужени су били у пословним односима, као власници предузећа која су међусобно сарађивала тргујући у периоду од 2011. до 2014. године, па је тужилац дао туженом зајам у износу од 30.000 долара. О томе је сачињено писмено, са датумом 19.08.2013. године, неколико дана након предаје новца у тужиочевој канцеларији и чијем сачињавању је присуствовала сведок ВВ. Дуг који је предмет ове парнице није настао као резултат пословања правних субјеката чији су власници тужилац и тужени, већ зајмопримац тужени, као физичко лицe није вратио тужиоцу, као зајмодавцу позајмљени новац у износу од 30.000 долара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев применом члана 395. Закона о облигационим односима, налазећи да постоји дуг туженог, као физичког лица према тужиоцу у износу од 30.000 долара али је тужилац конвертовањем девизног износа у динарски износ и постављањем тужбеног захтева у динарском износу са каматом, поступио противно наведеној одредби јер му је за конверзију била потребна сагласност туженог.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев на начин описан у изреци, налазећи да иако је тужилац свој захтев поставио у динарима, тужени је у обавези да тужиоцу исплати износ од 30.000 долара у динарској противвредности са домицилном каматом од дана подношења тужбе, будући да се на тај начин постиже сврха намирења и испуњења уговорене обавезе, а да уједно нису прекорачене границе истакнутог тужбеног захтева.

Према члану 557. Закона о облигационим односима (ЗОО) уговором о зајму обавезује се зајмодавац да преда у својину зајмопримцу одређену количину новца или којих других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета. Ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе (члан 395. ЗОО).

У конкретном случају предмет уговора о зајму је новчани износ од 30.000 долара (USD), па се према наведеној одредби члана 395. ЗОО, враћање зајма може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе. Тужилац је извршио конверзију девизног потраживања у динарски износ подношењем тужбе (24.03.2017. године), опредељујући динарски износ са законском затезном каматом, што је противно прописаним правилима о конверзији девизног потраживања. Међутим, неправилна формулација тужбеног захтева на описани начин не подразумева последично одбијање тужбеног захтева, код утврђене чињенице о постојању зајма који тужени није вратио. Тужбени захтев постављен у динарима у себи садржи захтев за плаћање динарске противвредности одређеног броја новчаних јединица у страној валути по курсу важећем у моменту испуњења са каматом према валути главног потраживања од датума доспелости, обрачунатом на исти начин и по истом курсу као и главни дуг и суд је овлашћен да дуг досуди у законским оквирима. Тужбени захтев је постављен у износу од 3.440.652,00 динара, па је другостепени суд досуђујући динарску противвредност одређеног броја новчаних јединица у страној валути (30.000 долара) пропустио да утврди битне чињенице о пресуђењу у оквиру тужбеног захтева, и правилној примени наведене материјално-правне одредбе (члан 395. ЗОО). Наиме, изостало је утврђење битне чињенице, ком износу новчаних јединица у страној валути (USD) одговара тражени динарски износ (3.440.652,00 динара), према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе (24.03.2017. године) када је извршена конверзија, због чега је Врховни касациони суд укинуо побијану одлуку и предмет вратио другостепеном суду на поновно суђење. Одлука о трошковима поступка је укинута јер зависи од коначног исхода овог спора.

Другостепни суд ће у поновном поступку отклонити указани недостатак и утврдити наведену битну чињеницу како би био у могућности да донесе на закону засновану одлуку.

На основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић