Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Марине Милановић, председника већа, Јелице Бојанић Керкез, Весне Станковић, Јелене Ивановић и Гордане Џакула, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији су пуномоћници Рајко Вукмировић и Нина Даутовић, адвокати из ..., против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Новом Саду, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 1912/21 од 04.11.2021. године, у седници одржаној 26.01.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 1912/21 од 04.11.2021. године, као о изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 1912/21 од 04.11.2021. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по ревизији.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сремској Митровици П 173/19 од 20.04.2021. године, првим ставом изреке, тужбени захтев је делимично усвојен и обавезана је тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе исплати износ од 30.000,00 динара са законском затезном каматом од 20.04.2021. године до исплате, на име неодговарајућег чувања возила износ од 53.635,40 динара са закконском затезном каматом од 05.04.2018. године до исплате, на име изгубљене зараде износ од 1.082.295,11 динара са законском затезном каматом на износ од 646.759,07 динара од 01.01.2020. године до исплате. Другим ставом изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име доприноса Републичком фонду ПИО уплати износ од 642.037,44 динара. Трећим ставом изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова поступка плати износ од 198.231,19 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате, а у преосталом делу од тражених 150.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе до досуђених 30.000,00 динара, за износ од 120.000,00 динара тужбени захтев је одбијен као неоснован.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1912/21 од 04.11.2021. године, првим ставом изреке, жалба тужене је делимично усвојена и првостепена пресуда укинута у побијаном усвајајућем делу из става првог изреке којим је одлучено о накнади нематеријалне штете због неодговарајућег чувања возила и у делу одлуке о трошковима поступка из става трећег изреке и предмет у том делу враћен на поновно суђење, док су у преосталом побијаном усвајајућем и одбијајућем делу жалбе тужене и тужиоца одбијене и првостепена пресуда потврђена.

Против правноснажне другостепене пресуде, тужена је благовремено изјавила ревизију из свих законом прописаних разлога, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11...18/20).

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Према члану 404. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите је накнада нематеријалне штете и материјалне штете због изгубљене зараде коју је тужилац претрпео услед неоснованог лишења слободе. Врховни касациони суд није прихватио предлог за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној по члану 404. ЗПП, будући да су питања на која се указује као спорна, везана за конкретну чињеничну подлогу и решење спорног односа странака, а побијана другостепена пресуда је у складу са судском праксом и правним схватањима. Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд је оценио да су нижестепене одлуке у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног касационог суда у истим или сличним чињеничним и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања у погледу почетка рачунања рока застарелости. Осим тога, ревизија је усмерена на разрешење чињеничног питања конкретног спора, док се оспоравањем примене правила о терету доказивања заправо оспорава оцена доказа и утврђено чињенично стање, што није разлог за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, због чега је одлучено као у првом ставу изреке.

Стога нису испуњени услови из члана 404. ЗПП, са којих разлога је и одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде нематеријалне и материјалне штете поднета је 15.03.2019. године, а вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде износи 1.754.332,55 динара.

С обзиром на то да вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија тужене није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Захтев тужиoца за накнаду трошкова ревизијског поступка није основан, будући да одговор тужиоца на ревизију није био нужан и неопходан, те му не припада право на накнаду трошкова тог поступка, у смислу одредбе члана 165. ЗПП, а у вези члана 154. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић