Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1 286/2023 од 04.04.2023. године, одбијене су као неосноване жалбе окривљеног Немање Милановића и његовог браниоца, а првостепена пресуда је потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног Немање Милановића адвокат Ана Ђинђић, због повреда закона из члана 438. став 1. тачка 8) и 9), ЗКП, са предлогом да овај суд усвоји захтев, побијане пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Врховном јавном тужиоцу, у складу са одредбом члана 488. став 1. ЗКП и у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, те је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Бранилац окривљеног Немање Милановића у захтеву за заштиту законитости указује да је правноснажном пресудом Основног суда у Алексинцу Кв 9/23 од 28.02.2023. године, којом је окривљеном изречена јединствена казна затвора, обухваћена пресуда истог суда К 338/21 од 01.12.2021. године, којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела тешка крађа из члана 204. став 1. КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од седам месеци, а како се време проведено у екстрадиционом притовору у СР Немачкој од 24.04.2021. године до 12.11.2021. године, односи управо на ту казну, то је, према ставу одбране иста у потпуности издржана и самим тим није могла бити урачуната у јединствену казну.

Изнете наводе захтева за заштиту законитости, којима бранилац окривљеног Немање Милановића у суштини указује на повреду закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, Врховни суд оцењује као неосноване, из следећих разлога:

Из списа предмета произлази да је правноснажним решењем Основног суда у Алексинцу Кв 122/22 од 16.05.2022. године, утврђено да се у казну затвора изречену правноснажном пресудом Основног суда у Алексинцу Кв 66/2018 од 18.04.2018. године, осуђеном Немањи Милановићу има урачунати време које је провео у екстрадиционом притвору у СР Немачкој од 24.04.2021. године до 12.11.2021. године, док је у осталом делу наведена пресуда остала неизмењена.

Имајући у виду наведено, време које је окривљени провео у екстрадиционом притвору у СР Немачкој од 24.04.2021. године до 12.11.2021. године, урачунато је у јединствену казну затвора на коју је окривљени осуђен правноснажном пресудом Основног суда у Алексинцу Кв 66/2018 од 18.04.2018. године, а не правноснажном пресудом истог суда К 338/21 од 01.12.2021. године, а како то бранилац у захтеву погрешно указује.

Стога су оцењени као неосновани наводи захтева да је казна затвора у трајању од седам месеци, на коју је окривљени осуђен правноснажном пресудом Основног суда у Алексинцу К 338/21 од 01.12.2021. године, у потпуности издржана и да стога није могла бити преиначена, односно урачуната у јединствену казну затвора.

Следствено изнетом, Врховни суд налази да је Основни суд у Алексинцу усвајањем захтева за изрицање јединствене казне Основног јавног тужиоца у Алексинцу Ктр 89/23 од 12.01.2023. године и преиначавањем ранијих правноснажних пресуда Основног суда у Алексинцу К 131/22 од 09.11.2022. године, Кв 66/2018 од 18.04.2018. године и К 538/21 од 01.12.2021. године, у погледу одлуке о казни, тако што је окривљеног Немању Милановића осудио на јединствену казну затвора у трајању од пет година и 7 месеци, у коју се урачунава време проведено у притвору од 14.04.2011. године до 21.04.2011. године, од 12.11.2014. године до 14.11.2014. године и од 12.11.2021. године до 01.12.2021. године, време проведено у екстрадиционом притвору у СР Немачкој од 24.04.2021. године до 12.11.2021. године, као и време проведено на издржавању казне затвора по наведеним пресудама, и на новчану казну у одређеном износу од 60.000,00 динара, поступио у складу са одредбама члана 60, 62. и 63. КЗ и члана 552. став 1. тачка 1) и 556. став 1. тачка 1) ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни суд је оценио као неосноване наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Немање Милановића, којима се указује да је побијаном правноснажном пресудом учињена повреда закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, на штету окривљеног.

Бранилац окривљеног као разлоге подношења захтева истиче и повреде закона из члана 438. став 1. тачка 8) и 9) ЗКП, које су законом дозвољени разлози за подношење овог ванредног правног лика окривљеном преко браниоца, али у образложењу захтева не наводи у чему се те повреде састоје.

По оцени Врховног суда захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног, у делу који се односи на наведене повреде закона, нема прописан садржај у смислу одредбе члана 484. ЗКП, која налаже обавезу навођења разлога за подношење захтева за заштиту законитости, а што у случају када се захтев подноси због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, подразумева не само опредељење повреде због које се захтев за заштиту законитости подноси, већ и образложење у чему се та повреда конкретно састоји.

Врховни суд према изричитој одредби члана 489. став 1. ЗКП, испитује правноснажну одлуку и поступак који је претходио њеном доношењу у оквиру разлога (члан 485. став 1. ЗКП), дела и правца побијања који су истакнути у захтеву и није овлашћен да по службеној дужности оцењује у чему се конкретно састоји означена повреда закона.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу члана 491. став 1. и члана 487. став 1. тачка 3) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                Председник већа – судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                            Бата Цветковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић