Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж1 414/23 од 17.07.2023. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног Зорана Кочовића, а првостепена пресуда је потврђена.

Бранилац окривљеног Зорана Кочовића, адвокат Милољуб Јовичић у захтеву наводи да исти подноси због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, против правноснажне пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1 414/23 од 17.07.2023. године, међутим из навода захтева произилази да је исти поднет и против пресуде Основног суда у Пожеги Кв 84/23 од 27.04.2023. године, због повреде кривичног закона „из члана 493. став 3. ЗКП“, са предлогом да Врховни суд укине правноснажне пресуде и предмет врати нижестепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Врховном јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против које је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Зорана Кочовића, је неоснован.

Бранилац окривљеног Зорана Кочовића, у захтеву за заштиту законитости истиче да се у конкретном случају, на штету окривљеног, није могло извршити спајање различитих кривичних санкција и то затворске казне у трајању од три године и казне затвора од једне године, за коју је одређено да ће је окривљени издржавати у просторијама у којима станује и окривљеном изрећи јединствена казна затвора која ће се извршавати у Заводу за извршење кривичних санкција. Ово посебно имајући у виду да је као основ нове казне, узета јединствена казна затвора по пресуди Основног суда у Пожеги К 20/18 од 07.12.2020. године, која је донета због кривичних дела у стицају па су у истој садржане казне за два кривична дела, а не за једно кривично дело.

Ове наводе, који по оцени Врховног суда, представљају повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, Врховни суд оцењује као неосноване, из следећих разлога:

Сходно одредби члана 552. став 1. тачка 1) ЗКП, дозвољено је спајање казне затвора (члан 45. став 1. Кривичног законика) и казне затвора коју окривљени по одлуци суда сходно члану 45. став 5. Кривичног законика, који је важио у време извршења кривичног дела („Сл. Гласник РС“ број 121/12), треба да издржи на тај начин што не сме напуштати просторије у којима станује (тзв. „кућни затвор“) и изрицање јединствене казне по правилима за одмеравање казне за дела у стицају, јер су у питању истоврсне казне које након изрицања јединствене казне губе своју самосталност.

Уколико је јединствена казна затвора изречена у трајању до једне године суд ће ценећи све околности (члан 45. став 5. Кривичног законика), одлучити да ли ће одредити да се изврши на начин што окривљени не сме напуштати просторије у којима станује (тзв. „кућни затвор“), а уколико је јединствена казна изречена у трајању од преко једне године, као што је то у конкретном случају у питању, не могу се применити одредбе члана 45. став 5. Кривичног законика.

При томе, исту повреду закона бранилац окривљеног истицао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, па како је Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени, у својој одлуци Кж1 414/23 од 17.07.2023. године, оценио ове жалбене наводе неоснованим и о томе је на страни 2., став шест и седам, изнео довољне и јасне разлоге, налазећи да казна тзв „кућног затвора“ представља само начин извршења казне затвора и да спајањем казни као у конкретном случају, на штету окривљеног, није повређен кривични закон, као и да се приликом одмеравања нове јединствене казне, не могу као основ узети појединачне казне затвора утврђене за поједина кривична дела, обзиром да су исте изрицањем јединствене казне затвора изгубиле своју самосталност, које разлоге Врховни суд у свему прихвата као правилне, то на ове разлоге у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, упућује.

Сходно наведеном, Врховни суд налази да се неосновано захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног указује да је побијаним правноснажним пресудама на штету окривљеног повређен кривични закон из члана 439. тачка 3) ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни суд је, на основу одредбе члана 491. став 1. и 2. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Председник већа-судија,

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Биљана Синановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић