Против наведене другостепене пресуде тужени изјављује ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. ЗПП.

Тужилац је поднео одговор на ревизију којим је оспорио ревизијске наводе туженог и предложио одбацивање ревизије као недопуштене, односно одбијање као неосноване. Тражио је накнаду трошкова за састав одговора на ревизију и за таксе на одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку („Сл.гласник РС“, бр.72/11...10/23, у даљем тексту - ЗПП) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије туженог, Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, разматрањем правних питања од општег интереса, правних питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права, све имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване нижестепене одлуке. Нижестепеним одлукама одлучено је захтеву тужиоца на име накнаде материјалне штете проузроковане пожаром на сушари тужиоца у којој је у време настанка штетног догађаја делатност, квалификовану као опасну, обављао тужени, и то у мери у којој штета није надокнађена од осигуравача тужиоца. Ревидент оспорава правилност примене материјалног права од стране судова у доношењу закључка у погледу основаности тужбеног захтева. Материјално право на које ревидент указује, којим је уређен институт поравнања и у вези с тим одрицање од потраживања, не изискује ново тумачење, уједначавање судске праксе, нити постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Позивање ревидента на другачију судску праксу није релевантно у конкретном случају, с обзиром на то да постоји разлика између чињеничног стања и тражене правне зашите остварене у поступку у коме је таква одлука донета, у односу на стање у списима у овој правној ствари где поравнање није закључено поводом обавезе туженог, и тужени није уговорна страна закљученог поравнања.

Стога је, на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку, одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Према одредби члана 485. Закона о парничном поступку ревизија није дозвољена у привредним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 100.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужилац је против туженог поднео тужбу 17.03.2011. године. Вредност предмета спора износи 4.103.448,40 динара, што представља динарску противвредност износа 39.778,43 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Наведени износ је испод законом прописаног цензуса за дозвољеност ревизије у привредном спору. Зато изјављена ревизија у конкретном случају није дозвољена.

Из наведених разлога је применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено као у другом ставу изреке.

Ставом трећим изреке, одбијени су захтеви за накнаду трошкова ревизијског поступка на основу овлашћења из члана 165. став 1. ЗПП и то с обзиром да тужени није успео у ревизијском поступку, а код тужиоца се не ради о трошковима потребним ради вођења ревизијског поступка, у смислу члана 154. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић