Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени ВВ и ГГ су изјавили ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), Врховни суд је утврдио да ревизија тужених није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а битне повреде на које се у ревизији указује нису разлози због којих се може изјавити посебна ревизија.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је власник непокретности уписаних у лист непокретности број .. КО ... – кат. парц. .. земљиште под зградом – објектом број 1, површине 85м², земљиште уз зграду – објекат од 05 ари 00м², њива прве класе од 5 ари и 27м² и кат. парц. број .., њива прве класе од 3 ара и 16м², све у улици ... број .. у природи породична стамбена зграда. Наведене непокретности тужилац као купац је стекао у извршном поступку који је спровођен против извршног дужника ББ. Тужилац није уведен у посед непокретности па се обратио туженима опоменом од 29.08.2018. године са захтевом да се тужени иселе и предају му непокретност у посед. Тужени по овој опомени нису поступили. У предметној кући тужени више не живе. ББ који је у међувремену преминуо и ГГ изнајмили су кућу у ..., а њихов син ВВ живи у иностранству. ВВ је отпочео изградњу куће у истом дворишту и на плац је оставио грађевински материјал.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је одбио тужбени захтев налазећи да тужени више не живе на тој непокретности. У кући није било струје нити других услова за живот, а живе од социјалне помоћи која износи 13.500,00 динара. Иако нису предали кључ од предметне непокретности – куће, то произлази да због исељења тужених из предметне непокретности је тужбени захтев неоснован.

Другостепени суд није прихватио овакву правну аргументацију првостепеног суда налазећи да је сходно члану 37. Закона о основама својинскоправних односа тужбени захтев тужиоца основан. Ово из разлога што исељење из непокретности само за себе не значи предају државине сходно цитираном пропису. Околност да тужени не живе у предметној кући не води закључку да они више немају фактичку власт на непокретности будући да нису доказали нити су утврдили да су непокретност испразнили од својих ствари и да су кључ од куће предали тужиоцу лично или путем трећег лица. Стога тужилац има право на подношење реивиндикационе тужбе сходно цитираном пропису па је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев тужиоца у односу на тужене ВВ и ГГ.

По оцени Врховног суда, правилно је другостепени суд поступио када је преиначио првостепену одлуку. Члан 37. Закона о својинскоправним односима прописује да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари. Правилан је закључак другостепеног суда да околност да су се тужени у међувремену иселили (тужени ББ је у међувремену преминуо), не значи да тужени још увек немају фактичку власт на непокретности јер нису доказали да су изнели своје ствари нити да су кључ од објекта предали тужиоцу или трећем лицу. Манифестација права својине подразумева и околност да власник ствари може да уђе у непокретност (у овом случају објекат) и парцелу, и да исте користи. Тужени нису предали кључ тужиоцу иако су се иселили у току трајања поступка па је правилан закључак другостепеног суда да тужилац основано подноси реивиндикациону тужбу против тужених који су без правног основа су у државини те непокретности. Држање кључа од објекта иако неко не живи у истоме, подразумева да је лице које поседује кључ је у државини истог јер је државина фактичко стање а не правни основ.

Из напред изнетог произлази да је другостепени суд правилно применио материјално право.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић