Побијаном пресудом одлучено је да тужиоцу не припада право на накнаду штете због кашњења у исплати накнаде трошкова у вези са решавањем стамбеног питања, који су му признати решењем тужене од 01.03.2017. године за временски период почев од 01.04.2011. године у износу од 935 бодова месечно, те исплаћени 06.09.2017. године у износу од 810.580,48 динара. Одлука је заснована на становишту да је о висини обавезе одлучио надлежни орган коначним и правноснажним управним актом, да је обавеза одређена бројем бодова и тако извршена заштита од обезвређивања вредности динара, те да управни акт не садржи обавезу тужене на исплату законске затезне камате.

Разлози на којима је заснована побијана пресуда не одступају од праксе Врховног суда о условима за остваривање заштите у парничном поступку по постављеном имовинскоправном захтеву, везаном за права која се остварују у управном поступку. Супротно наводима ревизије, одлуке из решења Врховног касационог суда Рев2 344/2022 од 10.03.2022. године, пресуде Рев2 2294/2022 од 25.08.2022. године и решења Рев2 2675/2022 од 06.10.2022. године, за чињенични основ имају утврђење да је тужена држава била у доцњи са исплатом дела зараде, што у овој парници није случај. Наиме, тужилац је туженој, послодавцу, захтев за признавање права на накнаду трошкова у вези са решавањем стамбеног питања поднео 21.12.2016. године, о овом праву целовито је одлучено решењем тужене од 01.03.2017. године против ког тужилац није користио правна средства, па је оно постало правноснажно 17.03.2017. године. Тужена је добровољно исплатила у целости своју обавезу по решењу, па како она није била у доцњи са исплатом признатих трошкова за период од 01.01.2011. године до измирења обавезе, не постоји правни основ који би водио обавези исплате у висини обрачунате законске затезне камате на месечне износе од времена када је признато право на накнаду трошкова у вези са решавањем стамбеног питања.

Из изнетих разлога, пошто не постоје правна питања која би налагала потребу одлучивања о изјављеној ревизији као о посебној, одлука у ставу првом изреке донета је на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Одлучујући о изјављеној ревизији као о редовној на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

У парницама из радног односа, ревизија је увек дозвољена по члану 441. ЗПП у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

У имовинскоправним споровима, какав је предметни, за дозвољеност ревизије је меродавна одредба члана 403. став 3. ЗПП, по којој ревизија није дозвољена уколико вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 03.09.2020. године, вредност предмета спора по члану 28. ЗПП је 423.739,84 динара и не прелази законски цензус који омогућује изјављивање овог ванредног правног лека.

Из наведених разлога, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић