Врховни суд је испитао побијану одлуку у смислу одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 3. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон), и оценио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању, утврђеном по одржаној расправи пред дугостепеним судом, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време, на радном месту продавца у објекту туженог MAXI бр. .. у Крагујевцу, до 04.08.2020. године, када јој је решењем директора туженог од 29.07.2020. године, отказан уговор о раду од 15.05.2012. године, са свим припадајућим анексима, применом одредбе члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду и члана 52. став 3. тачка 8. Колективног уговора код послодавца. Уговором о раду уговорено је, између осталог, да тужиља прихвата права, обавезе и одговорности на раду, утврђене законом, општим актом послодавца и овим уговором (тачка 14.), као и да послодавац може да јој откаже уговор о раду ако тужиља својом кривицом учини повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине, у складу са Законом о раду и општим актом послодавца (тачка 15.). Општим актом послодавца и то Колективним уговором код туженог од 23.08.2017. године, који је био у примени и у време када се десио догађај због којег је тужиљи отказан уговор о раду, било је уговорено и да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину о то ако не поштује радну дисциплину прописану чланом 53. став 2. овог Уговора (члан 52. став 3. тачка 8.); као и да запослени не поштује радну дисциплину из члана 53. став 3. тачка 8. овог Уговора, уколико се између осталог непримерено или неодмерено понаша (члан 53. став 2. тачка 5.). Актом туженог насловљеним ''Радно упутство-мере безбедности малопродајног објекта'', и ''Понашање свих запослених у објекту'' од 29.03.2019. године, који се примењује у свим малопродајним објектима туженог, прописано је који службени улаз треба да користе приликом доласка на посао; коме тада треба да се јаве; да су сви радници дужни да мобилне телефоне, новчанике и друге вредне ствари остављају у канцеларији код пословође-заменика пословође (да их не држе у сефу); као и да је на радном месту забрањена употреба мобилних телефона, са садржином наведеног акта упознати су сви запослени код тужене, укључујући и тужиљу. Решење од 29.07.2020. године, донето је из разлога што је тужиља извршила непоштовање радне дисциплине предвиђено чланом 53. став 2. тачка 5. Колективног уговора код послодавца – непримерено се понаша на раду, тако што се дана 16.05.2020. године непримерено понела према потрошачу када је исказала непрофесионално, неодмерено и непословно понашање када је приватним мобилним телефоном фотографисала потрошача у МПО Маxi .. у Крагујевцу, којом приликом је потрошач замолио именовану да престане са таквим понашањем, што иста није учинила, већ је наставила да фотографише потрошача, након чега је потрошач поднео пријаву надлежним лицима код послодавца. Тужиљи је 20.07.2020. године, достављено упозорење туженог од 16.07.2020. године, којим је упозорена да су се стекли услови да јој се откаже уговор о раду или изрекне друга мера, али се на наводе упозорења није изјаснила. Тужиља је одбила пријем решења о отказу и исто је истакнуто на огласну таблу туженог дана 05.08.2020. године. Решењем туженог од 16.11.2018. године изречена је тужиљи опомена са најавом отказа уговора о раду због непоштовања радне дисциплине прописане одредбом члана 53. став 2. тачка 5. Колективног уговора код послодавца (непримерено или неодмерено се понаша на раду), а решењем од 05.12.2019. године, изречена је дисциплинска мера – новчана казна у висини од 20% основне зараде запослене у трајању од два месеца због повреде радне обавезе прописане одредбом члана 53. став 1. Колективног уговора код послодавца и непоштовање радне дисциплине предвиђене чланом 53.став 2.тачка 5. Колективног уговора код послодавца (непримерено или неодмерено се понаша на раду).

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев, закључујући да тужени није у потпуности испоштовао законску процедуру отказа, и да није јасно и недвосмислено предочио тужиљи која јој се повреда радне обавезе ставља на терет. По мишљењу првостепеног суда, у ситуацији када тужиља није сматрала да својим понашањем крши било какав пропис, или наредбу туженог, нарочито из разлога што је од своје надређене добила дозволу да узме мобилни телефон и уз дозволу купца, сталне муштерије, фотографише њену фризуру, следи да је у конкретном случају било места примени члана 179а Закона о раду, који предвиђа да послодавац може запосленом за повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине, у смислу члана 179. став 2. и 3. овог Закона да, ако сматра да постоје олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно непоштовање радне дисциплине, није такве природе да запосленом треба да престане радни однос, уместо отказа уговора о раду, изрекне неко од блажих мера, јер тужиља својим понашањем није нанела штету ни послодавцу, ни муштерији – купцу.

После расправе одржане пред другостепеним судом у смислу одредбе члана 383. став 4. ЗПП, ради правилног утврђивања чињеничног стања, другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, закључујући да је тужиља у конкретном случају знала да је тужени својим актом ''Радно упутство-мере безбедности малопродајног објекта'' од 29.03.2019. године, свим запосленима у малопродајним објектима забранио употребу мобилних телефона на радном месту, али је независно од тога поступила супротно наведеној забрани и мобилни телефон употребила тако што је фотографисала потрошача робе. По становишту тог суда, тужиља је знала и имала је свест о томе да поступа противно наведеној забрани туженог послодавца која се односи на понашање свих запослених у објекту и да употреба мобилног телефона на радном месту представља недозвољено понашање, односно кршење дисциплине, и јасно је да тужиља наведеном приликом није испоштовала радну дисциплину прописану актом послодавца, односно да се непримерено понашала на раду, због чега је оспорено решење законито.

По оцени Врховног суда, одлука другостепеног суда заснована је на правилној примени материјалног права, због чега наводе ревидента о погрешној примени материјалног права оцењује као неосноване.

Према члану 179. став 3. тачка 8. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 95/18), послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину и то ако не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

У конкретном случају у акту туженог ''Радно упутство-мере безбедности малопродајног објекта'' од 29.03.2019. године, прописано је да су сви радници дужни да мобилне телефоне, остављају у канцеларији код пословође-заменика пословође и да је на радном месту забрањена употреба мобилних телефона. Изведеним доказима је утврђено да се тужиља непримерено понела према потрошачу када га је приватним мобилним телефоном фотографисала у малопродајном објекту, и након захтева потрошача да престане са фотографисањем, и тиме исказала непрофесионално, неодмерено и непословно понашање, при чему је знала за постојање наведене забране, и на тај начин повредила радну дисциплину прописану означеним актом тужене, услед чега јој је основано отказан уговор о раду. Приликом доношења оспореног решења тужени је поштовао законом прописану процедуру и тужиљи пре отказа уговора о раду уручио писано упозорење о постојању отказних разлога у коме су јасно и прецизно наведене чињенице битне за постојање ове повреде радне дисциплине, чиме је тужиљи омогућено право на одбрану од те повреде која јој је била стављена на терет.

Сагласно наведеном, по оцени Врховног суда, правилно је становиште другостепеног суда да је тужиља фотографисањем потрошача, у продајном простору малопродајног објеката туженог, приватним мобилним телефоном, учинила повреду радне дисциплине која је чланом 53.став 2.тачка 5. Колективног уговора код послодавца, предвиђена као разлог због којег се запосленом може отказати уговор о раду, и да су испуњени услови за отказ уговора о раду у смислу члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду.

Супротно наводима ревизије тужиље, другостепени суд није погрешно применили материјално право због тога што је тужиљи могла да буде изречена и нека друга казна прописана законом, пошто је избор законом прописаних казнених мера у диспозицији послодавца, имајући у виду и чињеницу да су тужиљи већ два пута изречене дисциплинске мере због повреде радне обавезе услед непримереног или неодмереног понашања на раду. Суд не цени целисходност већ законитост одлуке послодавца. У конкретном случају за непоштовање радне дисциплине законом је, у одредби члана 179. став 3. Закона о раду, прописана могућност да послодавац запосленом откаже уговор о раду, па је тужени послодавац, доношењем побијаног решења поступио на законом прописани начин.

Врховни суд је ценио и остале наводе ревизије којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образложени.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиља није успела у поступку по ревизији па нема право на накнаду тражених трошкова ревизијског поступка у смислу члана 165. ЗПП, па је одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић