Врховни суд, у већу састављеном од судија: Мирољуба Томића, председника већа, Татјане Вуковић, Слободана Велисављевића, Александра Степановића и Дијане Јанковић, чланова већа, са саветником Ирином Ристић, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела злоупотреба поверења из члана 216. став 1. Кривичног законика, одлучујући о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног АА – адвоката Ивана Симоновића, поднетом против правноснажних пресуда Основног суда у Нишу 8К 82/2023 од 07.08.2024. године и Апелационог суда у Нишу Кж1 693/2024 од 17.01.2025. године, у седници већа одржаној дана 02.09.2025. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољен, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА – адвоката Ивана Симоновића, поднет против правноснажних пресуда Основног суда у Нишу 8К 82/2023 од 07.08.2024. године и Апелационог суда у Нишу Кж1 693/2024 од 17.01.2025. године. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Нишу 8К 82/2023 од 07.08.2024. године окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела злоупотреба поверења из члана 216. став 1. КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од 10 месеци. Одлучено је о трошковима кривичног поступка и обавезан окривљени да на име имовинске користи прибављене кривичним делом уплати у корист буџета Републике Србије износ од 265.120,00 динара, а како је то све ближе опредељено у изреци пресуде.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1 693/2024 од 17.01.2025. године одбијене су као неосноване жалбе Основног јавног тужиоца у Нишу и браниоца окривљеног АА и пресуда Основног суда у Нишу 8К 82/2023 од 07.08.2024. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда (бранилац у захтеву означава да захтев подноси само против другостепене пресуде, док из образложења захтева произлази да се побија и првостепена пресуда) захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА – адвокат Иван Симоновић, у смислу члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни суд усвоји захтев за заштиту законитости, укине пресуду Апелационог суда у Нишу и предмет врати том суду на поновно одлучивање.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Врховном јавном тужиоцу и, на седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештења Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода изнетих у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости је недозвољен.

Одредбом члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП прописано је да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон, а ставом 4. наведеног члана предвиђени су услови под којима окривљени преко свог браниоца може поднети захтев за заштиту законитости, а то је учињено таксативним набрајањем повреда закона које могу бити учињене у поступку пред првостепеним и жалбеним судом – члан 74, члан 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члан 439. тачка 1) до 3) и члан 441. став 3. и 4. ЗКП.

Бранилац окривљеног као разлог подношења захтева за заштиту законитости истиче повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП. Наведену повреду образлаже наводима да је из доказа и чињеничног стања који су утврђени током поступка као неспорно утврђено да је окривљени АА фактички обављао послове управника Стамбене заједнице Драгише Цветковића ... и ... у ..., да је предузимао све неопходне активности приликом обављања ових послова у циљу несметаног функционисања живота Стамбене заједнице и решавања проблема са којима се Стамбена заједница сусретала, да се окривљени евидентно непосредно ангажовао на решавању суштинских и вишегодишњих проблема Стамбене заједнице уз општу сагласност чланова исте, те да Стамбене заједнице нису имале било какве примедбе на поступање окривљеног као управитеља, а што је недвосмислено утврђено непосредним саслушањем представника Стамбене заједнице, односно актуелних управитеља. Даље се наводи да износ који је подизао окривљени свакако припада лицу које обавља ове послове, да то представља личну накнаду за управљање, а што није у супротности са Законом о управљању и одржавању зграда. У захтеву је истакнуто и да је окривљени АА наследио претходног управника Стамбене заједнице, тада председника Скупштине станара, да је управник на основу одлуке Скупштине станара примао накнаду за послове које обавља, те да је АА такође као станар у тој згради лице кога су станари именовали да обавља послове управитеља заиста примао накнаду без доношења посебне одлуке, односно на основу одлуке Скупштине станара која се односила на претходног управитеља. У вези са изнетим, бранилац износи генезу поступања претходног управитеља и управитеља Стамбене заједнице након АА. Одбрана истиче да и уколико би се донео закључак да је окривљени поступао противно члану 50. став 1. тачка 8. Закона о становању и одржавању зграда, јер Скупштина стамбене заједнице није донела посебну одлуку у односу на окривљеног АА као управитеља Стамбене заједнице, онда би се евентуално његово противправно поступање могло третирати као прекршај који експлицитно предвиђен одредбом члана 132. став 2. тачка 3. Закона о становању и одржавању зграда, али да се не може говорити о постојању кривичног дела из члана 216. КЗ.

На описани начин, иако се бранилац формално позива на повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, а која је законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости окривљеном преко браниоца, у смислу члана 485. став 4. ЗКП, исти полемише са чињеничним утврђењима суда везаним за постојање злоупотребе овлашћења која су му дата, намере прибављања противправне имовинске користи, износећи истовремено сопствену оцену изведених доказа, сопствено виђење одлучних чињеница које из тих доказа произлазе, супротно оцени, чињеничним утврђењима суда изнетим у побијаним пресудама и на својим чињеничним закључцима заснива и став да нема елемената кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим и да је у питању противправно поступање окривљеног које се може третирати као прекршај.

Међутим, чињенично стање утврђено у правноснажној пресуди, односно повреда закона из члана 440. ЗКП, сходно одредбама члана 485. ЗКП, није предмет разматрања од стране Врховног суда у поступку по захтеву за заштиту законитости, дакле, није дозвољен разлог, у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП, за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног преко браниоца, због чега је Врховни суд, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА – адвоката Ивана Симоновића, оценио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни суд је, на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП, донео одлуку као у изреци овог решења.

Записничар - саветник                                                                                                   Председник већа - судија

Ирина Ристић, с.р.                                                                                                            Мирољуб Томић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић