По оцени Врховног суда, о посебној ревизији тужене у овом спору није поребно одлучивати ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Предмет спора је захтев тужиље за накнаду имовинске штете проузроковане повредом њеног права на суђење у разумном року у стечајном поступку. Према одредби члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року, странка која је стекла право на правично задовољење (члан 22) може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, чија одговорност за ту штету је објективна.

Објективна одговорност је одговорност без кривице, засноване на постојању штете и узрочне везе са радњом и пропуштањем одговорног лица. Међутим, у споровима за накнаду имовинске штете настале због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су, без њихове кривице, остала неизморена у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, редовни судови следе правне ставове изражене у одлукама Европског суда за људска права донетим против Србије и Уставног суда. Тим ставовима успостстављена је „директна“ одговорност државе за обавезе привредних субјеката који нису уживали довољну институционалну и оперативну независност од државе, и то без утврђивања узрочно-последичне везе између повреде права на суђење у разумном року и настале штете. Тај став садржи и закључак Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, донет у поступку решавања спорног правног питања, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. Узрочно-последична веза, на чијем постојању и утврђивању истрајава тужена, утврђује се у случају када ненаплаћено потраживање не потиче из радног односа и у случају када потраживање из радног односа постоји према извршном односно стечајном дужнику - правном лицу које није основано на бази државног или друштвеног капитла (допуна закључка од 02.11.2018. године, усвојена на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 27.09.2019. године).

У конкретном случају, тужиљино потраживање потиче из радног односа са стечајним дужником „Беобанка“ ад Београд, чији део је остао ненаплаћен у поступку стечаја, у којем је правноснажним решењем утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року. Стечајни дужник је привредни субјект који је у време настанка тужиљиног потраживања пословао са државним капиталом јер одлуком Агенције СРЈ за осигурање депозита број 33-2001 од 05.07.2001. године, донетом у поступку санације банке, све њене до тада емитоване акције проглашене су неважећим, чиме су престала права акционара, а означена Агенција је на дан отварања стечаја (03.01.2002. године) постала њихов власник.

Тужиљи је у стечајном поступку признато новчано потраживање у које није урачуната затезна камата јер је потраживање пријављено без камате. Зато су за дозвољеност посебне ревизије тужене ирелевантни њени наводи да није утврђена структура тужиљиног потраживања, односно да је у исто урачуната затезна камата и по којој методи је обрачуната.

Из наведених разлога, с обзиром да у овом спору нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Према одредби члана 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда у поступку у спору мале вредности ревизија није дозвољена, због чега је на основу члана 413. тог закона, одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић