Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени - противтужилац ББ је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужилац – противтужени је поднео одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23 - др. закон) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Побијаном пресудом правноснажно је утврђено да је тужени – противтужилац ББ заузео део парцеле тужиоца – противтуженог број ... КО ... у површини од 37 м2 у наведеним мерама и границама, и правноснажно је одбијен противтужбени захтев туженог – противтужиоца ББ да се утврди да је по основу одржаја стекао право својине на делу кп. број ... КО ..., у површини од 37 м2 у истим мерама и границама. Тужилац је у катастру непокретности уписан као власник к.п. бр. ..., у чијем саставу се налази и спорни простор од 37 м2. Тужени је извршио заузеће тог спорног простора и исти се налази у његовој државини. Површину од 30 м2 тужени користи као двориште, док површину од 7 м2 користи као пољопривредно земљиште (врт). Тужени је власник к.п. бр. ... која се граничи са к.п. ... . Између правних претходника странака извршена је деоба имовине и раскинута је имовинска заједница 1986.године. Пресудом због изостанка Општинског суда у Нишу П бр. 229/88 од 04.03.1998. године, утврђено је да је тужени ВВ (отац туженог) заузео део парцеле број ... која је у својини тужиоца ГГ и то дуж међе парцела странака у дужини од 40 м и ширини од 0,7 м непосредно иза зграде тужиоца, што је и простор у овој парници. На основу утврђених чињеница су судови закључили да тужени-противтужилац ББ нема савесну државину спорног простора, коју савесност је тужилац оспорио у поступку, па нису испуњени услови за стицање права својине одржајем у смислу члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, иако је доказао да су и његови правни претходници били у државини спорног простора који и он држи и користи. Другостепени суд образлаже да се сада покојни отац туженог почев од доношења пресуде Општинског суда у Нишу П 229/88 од 04.03.1988. године није могао сматрати савесним држаоцем спорног простора у смислу одреедбе члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа јер је од тада знао да је извршио заузеће простора који је саставни део парцеле број ... . Тужени је почев од смрти свог оца, 2018. године, у државини спорног простора, па без обзира да ли се он може сматрати савесним држаоцем, у односу на њега није испуњен законски услов за стицање права својине на непокретности путем одржаја који се односи на протек временског периода од 20 година. Тужени је извршио заузеће спорног простора на парцели у својини тужица, те је дужан да га врати тужиоцу у државину.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима је заснована побијана пресуда, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови које прописује одредба члана 404. став 1. Закона о парничном поступку за изузетну дозвољеност ревизије. Указивање на погрешну примену материјалног права није поткрепљено додатним условом за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а који се тиче неуједначене судске праксе у истоветној чињеничноправној ситуацији, потребе за разматрањем правних питања од општег интереса, или правних питања у интересу равноправности грађана, нити потребе за новим тумачењем примењених материјалноправних одредби Закона о основама својинскоправних односа.

Циљ посебне ревизије није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај. Евентуална погрешна примена материјалног права, сама по себи не може бити разлог за изјављивање посебне ревизије. Такође, ревидент не указује на постојање различитих судских одлука или неуједначености судске праксе у истим или сличним чињеничноправним ситуацијама. Наводима ревизије се указује на постојање повреде из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку, а у вези са чланом 8. истог закона, односно указује се на погрешну оцену доказа, и на пресуђену ствар, што није разлог за изјављивање ревизије из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, јер наведене одредбе спадају у домен примене процесног права.

На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23), одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог- противтужиоца није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу 29.04.2014. године, а тужени је поднео противтужбу 02.11.2020. године. Вредност предмета спора о коме је донета правноснажна пресуда је 10.000,00 динара.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Како је вредност предмета спора побијаног дела 10.000,00 динара, то ревизија није дозвољена, јер вредност побијаног дела евидентно не прелази прописани износ цензуса из члана 403. став 3. ЗПП-а.

Из наведених разлога је на основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено као ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Татјана Миљуш,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић