Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011…18/2020), Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог на неодређено време по основу уговора о раду од 20.10.2015. године, на радном месту ... . Решењем туженог од 23.12.2019. године, отказан јој је уговор о раду као технолошком вишку и констатовано да је исплаћена отпремнина у износу од 53.318,11 динара. Пре доношења побијаног решења тужени је 02.12.2019. године донео Одлуку о спровођењу технолошких и организационих промена у свом пословању, којом је утврђено да се услед организационих промена у начину рада у производњи очекује смањење обима посла у досадашњим пословним активностима, те и смањење искоришћености капацитета радних места, између осталог и на радном месту на коме је тужиља радила. Конкретно, на нивоу послодавца је смањен број извршилаца за укупно 18 радника, док је на радном месту тужиље смањен број извршилаца за 8 радника. Тужени је дао налог Служби људских ресурса да провери могућност премештаја запослених на друге послове, рада код другог послодавца, преквалификације или доквалификације, те да, ако ништа од наведеног није могуће, предложи критеријуме за утврђивање технолошког вишка и предложи начин оцењивања запослених. Дана 12.02.2019. године тужени је донео Одлуку којом су одређени критеријуми за утврђивање технолошког вишка. Као приоритетан критеријум је наведено добровољно пријављивање запослених за раскид уговора о раду. Преостали кретиријуми би били примењени тек уколико се довољан број запослених не јави добровољно. Тужиља је 18.12.2019. године својеручно написала и потписала изјаву којом се, на основу одлуке туженог од 12.12.2019. године, добровољно пријавила да јој престане радни однос код туженог као технолошком вишку, те да на основу отказа уговора о раду оствари право на отпремнину и стекне право на новчану накнаду за случај незапослености. Узимајући у обзир ову изјаву, тужени је 20.12.2019. године донео Одлуку којом је утврдио смањење броја запослених на нивоу друштва, а којом је између осталог, тужиља сврстана у групу запослених који представљају технолошки вишак. Тужиљи је достављено и обавештење о последицама престанка радног односа, дана 23.12.2019. године, које је потписала. Решење о отказу уговора о раду донето је 23.12.2019. године и потписано је од стране ББ, руководиоца људских ресурса код туженог, по овлашћењу претходног директора туженог.

На овако утврђено чињенично стање првостепени суд је применио материјално право из одредби Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05...75/14) и оценио да је основан захтев за поништај решења о отказу уговора о раду од 23.12.2019. године и враћање на рад, јер одлука туженог од 20.12.2019. године, којом је утврђено смањење броја запослених код туженог, није била на правној снази у моменту доношења побијаног решења о отказу уговора о раду.

Према становишту другостепеног суда Одлука туженог од 20.12.2019. године представља појединачни правни акт послодавца, који ступа на снагу даном доношења, због чега је преиначио првостепену пресуду и тужбени захтев одбио као неоснован.

По оцени Врховног суда другостепени суд је правилно применио материјално право.

У спору у коме се испитује законитост отказа уговора о раду запосленом због тога што услед технолошких, економских и организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла, на послодавцу је терет доказивања постојања ових промена и последица до којих они доводе. У конкретном случају, Одлуком туженог од 12.12.2019. године су одређени критеријуми за утврђивање технолошког вишка, при чему је приоритетан критеријум добровољно пријављивање запослених за раскид уговора о раду. Како се тужиља изјавом од 18.12.2019. године сагласила да јој радни однос престане по основу технолошког вишка, тужени послодавац није применио друге критеријуме за њено оглашавање технолошким вишком те је 23.12.2019. године донео побијано решење о отказу уговора о раду.

Ово подразумева да решење тужене о престанку радног односа тужиљи није донето на основу одлуке послодавца о проглашењу тужиље за технолошки вишак већ на основу писаног захтева тужиље којим се она сама добровољно пријавила да јој радни однос престане по овом основу. У таквој ситуацији решење тужене има декларативни а не конститутивни карактер.

Неосновани су наводи тужиље истакнути у ревизији да ББ није имала овлашћење за заступање тужене односно за потписивање оспореног решења јер је другостепени суд правилно утврдио да је ББ имала овлашћење директора да потпише спорно решење о отказу уговора о раду, пошто је 15.08.2018. године овлашћена од стране тадашњег директора туженог друштва ВВ да у име директора потпише акте друштва којима се одлучује о правима, обавезама и одговорностима запослених. Чињеница да је у време доношења оспореног решења директор туженог био ГГ, није од значаја за валидност наведеног овлашћења јер исти није опозвао овлашћење за потписивање акта друштва које је ББ дао претходни директор и исто је наставило да важи и у периоду потписивања предметног решења о отказу уговора о раду тужиљи. Неосновани су наводи тужиље истакнути у ревизији да је разлог за престанак радног односа тужиљи технолошке, економске и организационе промене код туженог, а не добровољно пријављивање за статус технолошког вишка и разлог за престанак потребе за радом, јер у конкретном случају решење тужене о престанку радног односа тужиљи није донето на основу одлуке послодавца о проглашењу тужиље за технолошки вишак, већ на основу писменог захтева тужиље којим се она сама добровољно пријавила да јој радни однос престане по овом основу.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе, којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, па ти наводи нису посебно образложени.

Тужиља није успела у ревизијском поступку, па нема право на трошкове тог поступка које је тражила и определила у смислу члана 153. и 154. ЗПП.

Из наведених разлога, применом члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић