Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1731/24 од 08.08.2024. године, одбијена је жалба тужене-противтужиље и потврђена првостепена пресуда у делу којим је усвојен тужбени захтев, одбијен противтужбени захтев и у делу одлуке о трошковима поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена-противтужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи на основу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Правноснажном пресудом усвојен је тужбени захтев за исплату износа од 2.185.093,26 динара на име закупнине за приземље и поткровље предметне непокретности за период од 05.10.2009. године до 31.03.2017. године, износа од 361.430,00 динара на име вредности радова потребних за довођење у претходну функцију дела породичне зграде који је у власништву тужилаца, као и износа од 293.689,00 динара на име настале штете услед демонтаже и одношења елемената инсталација централног грејања, а одбијен је противтужбени захтева за исплату износа од 2.000.000,00 динара на име извршених улагања тужене-противтужиље у предметну непокретност, у чињенично-правној ситуацији да су правни претходник тужилаца и тужена-противтужиља закључили привремени купопродајни уговор 25.07.2008. године чији предмет је била ½ куће у власништву правног претходника тужилаца, да је правни претходник тужилаца непосредно након закључења тог уговора обавестила тужену да жели да раскине привремени уговор јер није задовољна постигнутом ценом, о чему је тужена стекла сазнања у јесен 2008. године и након тога вршила радове на санацији објекта, да до закључења главног уговора није дошло и да купопродајна цена није исплаћена, те да је правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду П 10889/12 од 20.03.2015. године утврђено да је ништав привремени купопродајни уговор од 25.07.2008. године.

Побијана пресуда о усвајању тужбеног и одбијању противтужбеног захтева је заснована на примени релевантних одредби материјалног права на утврђено чињенично стање у конкретном предмету, уз правилну оцену судова да је потраживање тужене-противтужиље застарело, како применом одредбе члана 371. Закона о облигационим односима, будући да је од завршетка радова на предметној непокретности до подношења противтужбе протекао десетогодишњи рок застарелости, тако и у смислу одредбе члана 40. Закона о основама својинскоправних односа, према којој потраживање несавесног држаоца ствари у погледу накнаде трошкова застарева за три године од дана предаје ствари, код утврђеног да је тужена–противтужиља непокретност предала тужиоцима 11.04.2017. године, а захтев за накнаду учињених трошкова истакла 13.10.2021. године. Поред тога, тужена-противтужиља уз ревизију није доставила правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним и противтужбеним захтевом, какав је у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања.

Имајући у виду наведено, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене-противтужиље као изузетно дозвољеној, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права, због чега је одлучено као у ставу првом изреке, на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Према одредби члана 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба (раније противтужба) у овој правној ствари је поднета 13.04.2017. године, преиначена 30.06.2017. године, а вредност предмета спора по тужби је 2.786.212,26 динара. На дан преиначења тужбе 1 евро је, према средњем курсу Народне банке Србије, износио 120,8486 динара, па вредност предмета спора по тужби представља динарску противвредност 23.055,39 евра. Противтужба је поднета 13.10.2021. године, а вредност предмета спора по противтужби је 2.000.000,00 динара. На дан подношења противтужбе 1 евро је, према средњем курсу Народне банке Србије, износио 117.5603 динара, па вредност предмета спора по противтужби представља динарску противвредност 17.012,55 евра.

С обзиром да у конкретном случају вредност предмета спора по тужби и по противтужби не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, Врховни суд је утврдио да ревизија тужене-противтужиље није дозвољена, па је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић