Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужиоци су поднели одговор на ревизију, захтевајући накнаду за трошкове њеног састава.

Према члану 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Сл. гласник РС“ бр. 72/11... 18/20 и 10/23 - други закон), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), а о дозвољености и основаности ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите о којој је одлучено побијаном пресудом је исплата тужиоцима неисплаћених зарада за период од марта 2018. године, до јуна 2024. године. Побијаном одлуком је потврђена првостепена пресуда којoм је захтев тужилаца усвојен, код чињенично – правне ситуације да су тужиоци од 2009. године, засновали радни однос код тужене на неодређено време, и непрекидно обављали послове полицијских службеника и редовно примали плату до јуна 2013. године, када им је исплата плате обустављена, при чему није донето решење о престанку радног односа или решења о обустави зараде. О овом праву тужилаца, нижестепени судови су одлучили у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда и Врховног суда у предметима са истим правним и чињеничним стањем као у овој правној ствари, са којих разлога у овом случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Стога, нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП и са којих разлога је Врховни суд одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 15.04.2021. године, поднеском од 06.08.2024. године, прецизиран је тужбени захтев. Вредност предмета спора која се ревизијом побија је 3.990.651,74 динара за тужиоца АА, за тужиоца ББ износ од 3.969.761,62 динара и за тужиоца ВВ износ од 3.964.013,19 динара.

Имајући у виду да се предмет спора у овој парници не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа, у ком случају би ревизија била дозвољена применом члана 441. ЗПП, већ је предмет спора новачно потраживање, дозвољеност ревизије цени се по општим правилима о дозвољености ревизије у имовинскоправним споровима. Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредост 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

С обзиром да вредност предмета спора побијаног дела за сваког од тужилаца који су формални супарничари очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Тужиоцима не припадају трошкови одговора на ревизију, јер исти у смислу члана 154. ЗПП нису били нужни за вођење парнице, због чега је на основу члана 165. став 1 ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић