Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне поврде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је дала одговор на ревизију са захтевом за накнаду трошкова састава истог.

Врховни суд је испитао побијану одлуку у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20 и 10/23), па је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба Закона о парничном поступку, због чега нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1.ЗПП, на коју се ревизијом тужиље указује. Наиме, оваквим ревизијским наводима у суштини се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања на којем су засноване нижестепене одлуке, што не представља дозвољени ревизијски разлог у смислу члана 407. став 2. Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је на основу уговора о раду од 01.10.2014. године са анексом уговора о раду од 08.02.2016. године, била у радном односу на неодређено време код тужене на радном месту менаџер експозитуре. Решењем о отказу уговора о раду од 17.08.2018. године, применом члана 179. став2. тачка 1. Закона о раду, тужиљи је престао радни однос због повреде радне обавезе - несавесно и немарно извршавање радних обавеза, јер је супротно Оквирној процедури за одобравање пласмана физичким лицима и процедури Одобравања готовинских, потрошачких, ауто и кредита за рефинансирање и обавези менаџера експозитуре да провери кредитни фајл, комплетност и исправност документације и унете податке у Хермес апликацију, пре доношења коначне одлуке о одобрењу, у периоду од 19.04.2018. године до 10.05.2018. године одобрила кредите клијентима физичким лицима на основу некомплетне и/или неисправне документације података и то лицима ББ дана 19.04.2018. године, ВВ дана 24.04.2018. године, ГГ дана 26.04.2018. године, ДД дана 30.04.2018. године, ЂЂ дана 30.04.2018. године, ЕЕ дана 10.05.2018. године, ЖЖ дана 10.05.2018. године и ЗЗ дана 10.05.2018. године. Према опису послова које је обављала и процедури Одобравања готовинских, потрошачких, ауто и кредита за рефинансирање, тужиља је имала обавезу да као менаџер експозитуре, проверава кредитни фајл, комплетност и исправност документације и унете податке у Хермес апликацију, а тужиља то није учинила, што је за последицу имало одобравање кредита кредитно неспособним лицима. Пре отказа уговора о раду тужиљи је достављено упозорење 06.08.2018. године на које се тужиља изјаснила.

На основу утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом одредбе члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду и тачке 3. Процедуре тужене Одобравање готовинских, потрошачких, ауто и кредита за рефинансирање - одобрење кредитних захтева, закључили да је тужиља учинила повреду радне обавезе која јој је стављена на терет. Имајући у виду да је тужиља као менаџер експозитуре имала обавезу да проверава кредитни фајл, комплетност и исправност документације и унете податке у Хермес апликацију, да је према опису послова одговорна за праћење процедура унутар експозитуре, оценили су да је без значаја околност, на коју тужиља указује, да није извршила прописане провере и документацију свих клијената, јер је веровала колеги ИИ и осталим колегама који су лични банкари клијената, а који су унели у Хермес апликацију податке за наведене клијенте, те да је без утицаја период када је користила годишњи одмор, с обзиром да то да су спорне одлука о одобравању кредита донете у периоду када је радила. Из изнетих разлога, одбијен је тужбени захтев.

Неосновани су наводи ревизије тужиље којима се правноснажна пресуда донета у другом степену, побија због погрешне примене материјалног права.

Према члану 179. став 2. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/2005...95/2018), послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе ако несавесно или немарно извршава радне обавезе. Актом о организацији и систематизацији послова утврђен је опис послова и радних задатака „менаџера екпозитуре“ које је тужиља обављала, тако што је предвиђено између осталог, да је запослени одговоран за праћење процедура унутар експозитере. Према процедури за Одобравање пласмана физичким лицима од 30.05.2017. године утврђено је да се наведена процедура примењује током одобравања и вођења пласмана физичким лицима, да су истом дефинисани услови кредитирања физичких лица, одобравање кредита, потреба документација за подношење захтева за све врсте пласмана, провера кредитне способности, лимити за одобравање пласмана, процес одобраваља пласмана, праћење портфолија физичких лица, поступање банке по приговору клијента, поступак наплте потраживања, престанак пласмана и друге активности. Процедиром тужене за Одобравање готовинских, потрошачких, ауто и кредита за рефинансирање - одобрење кредитних захтева (тачка 3.), предвиђено је да менаџер експозитуре проверава кредитни фајл, комплетност и исправност документације и унете податке у Хермес апликацију.

По становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови закључили да у конкретном случају постоји основ за примену отказног разлога из члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду, јер је тужиља својом кривицом учинила повреду радне обавезе која јој је стављена на терет оспореним решењем, као битан елемент за њену дисциплинску одговорност. Тужиља је супротно наведеним процедурама за одобравање пласмана физичким лицима и одобравања готовинских, потрошачких, ауто и кредита за рефинансирање и обавези менаџера експозитуре да провери кредитни фајл, комплетност и исправност документације и унете податке у хермес апликацију пре доношења коначне одлуке о одобравању, у периоду од 19.04.2018. године до 10.05.2018. године, одобрила кредите клијентима физичким лицима на основу некомплетне и неисправне документације података и то лицима која су наведена у оспореном решењу.

Неосновано се наводима ревизије указује да послови на позицији „личног банкара“, које запослени обавља према процедурама банке, предвиђа провере у вези са поднетим захтевима клијената и потенцијалних клијената, да добијене резултате тих провера уноси у софтвер, да је у извршавању тих задатака у конкретном случају дошло до прупуста, јер је запослени ИИ преварним радњама утицао на личне банкаре да у софтвер банке уносе податке које претходно нису проверавали како налажу процедуре банке, па како ти послови нису послови менаџера експозитуре, а због којих је тужељи отказан уговор о раду, то нема њене одговорности за повреду радне обавезе која јој је стављена на тертет и тиме примену употребљеног отказног разлога.

Наиме, тужиља је обављала послове „менаџер експозитуре“, а према опису тих послова њена радна обавеза, између осталог, је да контролише праћење процедуре унутар експозитуре, чиме су јасно дефинисана њена задужењима и одговорност за извршавање наведених послова. Правилно је становиште нижестепених судова да се послови контроле праћења процедуре унутар експозитуре, заснивају на провери кредитног фајла, комплетност и исправност документације за одобрење кредитних захтева и унетих података у Хермес апликацију, како је то предвиђено процедурама тужене, конкретно у тачки 3. Одобравања готовинских потрошачких ауто и кредита за рефинансирање, у одељку одобрење кредитних захтева.

Следом изнетог, без утицаја су наводи ревизије да је Хермес апликација показивала тзв. „зелени скоринг“ (знак да не постоји никакав ризик и да нису потребе даље провере) и да није могла знати да су резултати софтвера засновани на фалсификованој документацији и лажним подацима верификованим од стране осталих запослених који су поступали по кредитним захтевима, јер је управо њена обавеза била да пре одобравања кредита обави контролу и изврши проверу, како комплетност и исправност документације потенцијалних клијената, тако и проверу унетих података у Хермес апликацију, а самим тим и контролу поступања по процедурама банке унутар експозитуре и исправност рада запослених експозитуре чији је била менаџер, а што тужиља није учинила. Осим тога, у конкретном случају дисциплинска одговорност тужиље за повреду радне обавезе која јој је стављена на терет је независна и самостална, не само у односу на друге врсте одговорности, већ и у односу на евентуалну одговорност других запослених у извршавању њима поверених послова и радних задатака, које се међусобно не искључују. Зато је постојао основ да тужена банка откаже тужиљи уговор о раду, што је учинила у законито спроведеној процедури у смислу члана 180. и 181. Закона о раду, јер радње тужиље које је тужена имала у виду приликом доношења оспорене одлуке, представљају повреду радне обавезе и отказни разлог.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе тужиље и нашао да су неосновани и без утицаја на правилност другостепене пресуде. Наводима ревизије тужиље оспорава се правилност утврђеног чињенчног стања и оцена доказа што је такође без утицаја на одлучивање, имајући у виду да ревизија не може да се изјави због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања на основу одредбе члана 407. став 2. ЗПП, осим у случају из члана 403. став 2. истог закона, што овде није случај.

Имајући у виду да је тужиљи уговор о раду законито отказан, неоснован је њен захтев за враћање на рад у смислу члана 191. став 1. Закона о раду.

Правилна је одлука о трошковима парничног поступка донета на основу чланова 153. став 1, 154. став 2. и 165. став 2. ЗПП.

Применом члана 165. став 1. у вези са чланом 154. ЗПП, Врховни суд је одбио захтев тужене за нанаду трошкова одговора на ревизију, јер то нису трошкови потребни за вођење ове парнице.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић