Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1871/24 од 14.08.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужилаца, док је усвојена жалба тужених и првостепена пресуда је преиначена у делу одлуке о трошковима поступка тако што је обавеза тужилаца повишена на износ од 657.800,00 динара, док је у преосталом побијаном делу првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, обавезани су тужиоци да туженима накнаде трошкове жалбеног поступка у износу од 270.000,00 динара. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, с позивом на члан 404. Закона о парничном поступку.

Тужене су поднеле одговор на ревизију тужилаца, са захтевом за накнаду трошкова поводом његовог састава.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23, у даљем тексту: ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности те ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

У конкретном случају, нижестепени судови су применом одредби члана 58. и 59. Закона о наслеђивању и одредби члана 381. до 384. и 387. до 392. Закона о облигационим односима закључили да је основан приговор застарелости потраживањa тужилаца према туженима по основу исплате новчане противвредности због повреде права на нужни наследни део у ситуацији када је утврђено да је завештање (којим је према тврдњама тужилаца повређено њихово право на нужни наследни део) проглашено на рочишту одражном 12.04.2011. године у оставинском поступку иза пок. ЂЂ, а тек на рочишту одржаном у истом том поступку 19.02.2020. године је тужилац АА, син оставиоца, дао изјаву да се прихвата наслеђа које му по тестаменту припада иза покојног оца и поставио је захтев за редукцију тестаменталног располагања ради намирења његовог нужног дела, који је определио као облигационо-правни захтев од 3.000.000,00 динара, док је изјаву исте садржине дао и тужилац ББ у писаној овереној форми 07.10.2019. године, коју је допунио 09.07.2020. године захтевом за редукцију тестаменталног располагања постављајући такође облигационо-правни захтев за исплату нужног наследног дела од 3.000.000,00 динара. Како је у конкретном случју од дана проглашења завештања па до истакнутих захтева тужилаца као нужних наследника у оставинском поступку да им је завештањем повређен нужни део и да захтевају редукцију завештања, као и до подношења тужбе у овој парници (25.12.2020. године) протекло више од три године, нижестепени судови су из тог разлога одбили тужбени захтев као неоснован. По оцени Врховног суда, нема места одлучивању о посебној ревизији тужилаца ради новог тумачења права у вези истакнутог приговора застарелости потраживања, нити постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Такође, не постоји ни потреба да се одлучује о посебној ревизији ради уједначавања судске праксе јер тужиоци уз ревизију нису доставили, нити су се позвали на супротне правноснажне одлуке из којих би произилазило да су судови на другачији начин одлучивали о приговору застарелости у битно сличној чињенично-правној ситуацији, односно да су трогодишњи рок рачунали тек од правноснажности пресуде којом је одбијен тужени захтев ради поништаја завештања у ситуацији када су законске одредбе члана 58. и 59. Закона о наслеђивању потпуно јасне у погледу одређења да рок од три године почиње да тече од дана проглашења завештања.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради смањења завештања због повреде нужног дела и исплате у овој парници понета је 25.12.2020. године и тужиоци су појединачно тражили по 1.998.690,00 динара на име новчане противредности њиховог нужног наследног дела.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору ради утврђења и новчаног потраживања у коме вредност предмета спора за сваког тужиоца појединачно, који су формални супарничари, не прелази законом прописани новчани цензус за дозвољеност ревизије по члану 403. став 3. ЗПП, то је Врховни суд нашао да је ревизија тужилаца недозвољена.

Из тог разлога, Врховни суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Како састав одговора на ревизију није трошак који је био неопходан тужeнима за вођење ове парнице, то је применом члана 154. став 1. у вези члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић