Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 4784/22 од 31.08.2023. године одбијена је, као неоснована, жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда у ставу првом и другом изреке, те је одбијен, као неоснован, захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи применом одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 ... 10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из члана 1. овог члана одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. истог Закона.

Предмет правне заштите је тужбени захтев тужиље за утврђење права закупа на неодређено време и својства закупца на неодређено време на спорном стану за који, и ако је уведена у државину 2004. године, никада није закључила уговор о закупу, нити је донето решење о замени стана који је иначе добила решењем Савезне Владе, Комисије за стамбена питања 1996. године, нити је донета одлука о додели спорног стана тужиљи у закуп на неодређено време. Право закупа на стану се може стећи једино усељењем у стан на основу акта даваоца стана на коришћење, односно на основу уговора о коришћењу стана, што овде није случај.

Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, као и разлоге нижестепених судова, по оцени Врховног суда, у конкретном случају, нема разлога који указују на потребу уједначавања судске праксе или новог тумачења права, као ни потребу разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Правилна примена материјалног права у споровима са захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања, а ревизијом тужиље се указује на погрешно утврђено чињенично стање, што у ревизијском поступку није дозвољено, на основу члана 407. став 2. ЗПП.

Како на основу изнетог произлази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у првом ставу изреке, на основу члана 404. став 2. тог Закона.

Испитујући дозвољеност ревизије, на основу члана 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници поднета је 23.04.2018. године, а вредност предмета спора побијаног дела је означена на износ од 500.000,00 динара, што по курсу евра на дан подношења тужбе (1 евро=118,1377 динара) износи 4.232,55 евра.

Како се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору који се односи на неновчано потраживање у коме означена вредност предмета спора не прелази противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија тужиље је недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић