Против правноснажне другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужени су доставили одговор на ревизију захтевајући накнаду трошкова за састав тог одговора.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, у матичне књиге рођених Народног одбора Општине Кула, Срез Сомбор, страна 151, текући број 250 од 01.12.1950. године по пријави ДД извршен је упис чињенице рођења детета ЂЂ, овде тужиље, рођене у ... дана .... године од оца ЕЕ и мајке ДД, рођене ... . У делу извода „накнадни упис и прибележбе“ дана 22.08.1955. године констатована је својина ЂЂ од стране ГГ1, рођене ... по основу извештаја Народног одбора, Среза органа старатељства у Земуну број 7568 од 17.08.1955. године, те да јој породично име тада гласи ... . Пресудом Окружног суда у Сремској Митровици од 20.01.1956. године разведен је брак закључен дана 21.06.1948. године између ЖЖ и ГГ1, рођене ... . Пресудом Окружног суда у Београду 16.04.1965. године разведен је брак склопљен 25.11.1943. године између ДД рођене ... и ЕЕ, те је одређено да се малолетна брачна деца ћерка ЗЗ, син ИИ и ћерка ЈЈ, рођена ....1955. године поверавају на чување, васпитање и издржавање мајци ГГ. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж2 1030/12 од 23.01.2013. године преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П2 472/12 од 28.06.2012. године и одбијен као неоснован тужбени захтев ББ, овде туженог, да се утврди да је ништаво усвојење закључено између ГГ1 као усвојиоца и АА, овде тужиље, као усвојеника. По оставинском поступку који је покренут након смрти ГГ пред Другим општинским судом у Београду под Ов 412/09 на рочишту одржаном од 02.06.2008. године проглашено је завештање оставиље сачињен у форми својеручног тестамента у Београду дана 15.04.1998. године и тестамент сачињено у форми писменог тестамента пред сведоцима у Београду дана 05.05.2006. године, којим је оставиља целокупном заоставштином располагала у корист свог сина и ћерке овде тужених. У току поступка тужиља је оспорила тестамент пред сведоцима од 05.05.2006. године, истичући да је исти рушљив у смислу члана 168. Закона о наслеђивању, јер је код оба завештања повређен њен нужни део. Вештачењем је утврђено да је вредност имовине пок. ГГ 32.835.184,00 динара, а 1/6 од тог дела чини суму од 5.472.530,66 динара.

При овако утврђеном чињеничном стању, полазећи од одредбе члана 9. ст. 1. и 2, члана 34, 35, 39, 40. ст 1. и 2, чланова 42, 43, 44. став 1, члана 78, 81, 82, 83, 85, 155, 156, 164, 166, 168. и члана 177. став 1. Закона о наслеђивању, као и члана 17. став 1. и 4. Закона о усвојењу („Службени лист ФНРЈ“, бр. 30/47) и члана 32. Закона о усвојењу („Службени гласник СРС“, бр. 17 од 17.05.1976. године), првостепени суд је тужбени захтев усвојио и обавезао тужене на исплату 1/6 вредности заоставштине пок. ГГ, што чини износ од 5.472..530,66 динара, а по основу повреде нужног дела тужиље.

Другостепени суд није прихватио ову правну аргументацију првостепеног суда из следећих разлога.

Између тужиље и покојне ГГ засновано је непотпуно усвојење. Према Закону о усвојењу важећем у време усвојиље тужиље („Службени лист ФНРЈ“ бр. 30/47) није била предвиђена могућност потпуног усвојења, већ се оно уводи тек касније донетим Законом о усвојењу („Службени гласник СРС“ бр.17/76). Према члану 32. назначеног закона предвиђена је могућност усвојења које је засновано по дотадашњим прописима на предлог усвојиоца да се сматра да је закључено као потпуно усвојење, али под одређеним условима прописаним чланом 11. и 12. назначеног закона и то: да се ради о малолетном лицу до 5 година живота чији родитељи нису живи или су непознати или су напустили дете, а више од годину дана им се не зна место боравка или које има живог једног родитеља, те да само оба брачна друга заједно могу потпуно усвојити малолетне дете, као и брачни друг родитеља детета које се усваја. Како у току првостепеног поступка нису истицане чињенице у прилог испуњености тих услова, ни предлагани докази на те околности тужиља би могла да тражи исплату повреде нужног дела само у складу са чланом 39. став 2. Закона о наслеђивању јер нужни наследник има право на то право само ако је трајно неспособан за привређивање, а нема нужних средстава за живот. Осим тога, тужиља је тужбу у овој правној ствари поднела 30.03.2009. године где је тражила стварно правни део због повреде нужног дела, а тек на записнику од 26.10.2015. године када је одржано рочиште, тражила исплату новчаног износа. Према члану 58. Закона о наслеђивању, лице коме је повређено право на нужни део пре свега има право да захтева исплату новчаног дела у року од три године од дана проглашења завештања. Како је тај рок од три године протекао, то тужиља нема право да тражи исплату новчане противвредности нужног дела па је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.

По оцени Врховног суда другостепени суд на утврђено чињенично стање правилно је применио материјално право. Када се узму у обзир одредбе Закона о усвојењу („Службени гласник СРС“ бр.17/76), произилази (сходно члану 32. Закона који предвиђа могућност да се непотпуно усвојење које је спроведено по ранијим прописима може сматрати као потпуним усвојењем само ако су испуњени услови из чл. 11. и 12. закона, што у овом случају произилази да ти услови нису били успуњени. Тужиља није доказала да је неспособна да привређивање и да би по том основу остварила право на исплату због повреде нужног дела. Осим тога, према члану 58. Закона о наслеђивању прописано је да ако је нужни део повређен завештањем исплата новчане противвредности може се захтевати у року од три године од дана проглашења завештања. Тужиља је тужбу поднела дана 02.08.2008. године, а на рочишту одржаном 26.10.2015. године (дакле након протека рока од 3 године), испоставила је захтев за исплату новчаног износа као противвредност повређеног нужног дела. Из тога произлази да је тужиља поднела свој захтев за исплату противвредности нужног дела након истека рока предвиђеним законом – 3 године, те да је сходно томе њен тужбени захтев неоснован.

Наводима из ревизије не доводи се у питање правилност побијане одлуке. Наводи да тужиља није пропустила рок од 3 године да тражи нужни део од дана проглашења завештања, нису основани, јер докази који постоје у списима предмета указују на супрутну ситуацију. Тужиља јесте захтевом након подношења тужбе тражила да се утврди да је повређен нужни део. Међутим, захтев за остварење тог права у новчаном облику мора бити испостављен у року од 3 године од дана проглашења завештања, што у овом случају не стоји јер је тужиља тражила прво да јој се призна стварно правни удео у заоставштини тужиље, а тек након протека рока од 3 године тражила да јој се изврши исплата противвредности нужног дела.

Правилна је одлука суда о трошковима поступка.

Имајући у виду напред изнето, на основу члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Суд није признао туженима накнаду трошкова за састав одговора на ревизију, јер по закону одговор на ревизију није био обавезан.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић