Виши суд у Нишу је, пресудом Гж 3528/2024 од 24.12.2024. године, у ставу првом изреке, одбио као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврдио првостепену пресуду у одбијајућем делу става првог, ставу другом и ставу трећем изреке. У ставу другом изреке, одбијени су захтеви тужиље и тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим није успела у спору, тужиља је изјавила благовремену ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о изјављеној ревизији одлучује као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Поступајући на основу наведене законске одредбе, Врховни суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији тужиље.

Нижестепени судови су правноснажно одбили тужбени захтев за исплату износа ближе описаних у ставу првом изреке образложења налазећи да тужбени захтев није основан јер се у конкретном случају ради о потраживању на име пружених адвокатских услуга за које није прописан посебан рок застарелости, те се на исти има применити рок застарелости од десет година сагласно одредби члана 371. Закона о облигационим односима. Осим тога, нижестепени судови су указали на то да је одредбом чл. 7. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени лист СРЈ“ бр. 54/98...11/2002 и „Сл. лист СЦГ“ бр. 32/2003....5/2006 и „Сл. гласник РС“ бр. 129/2007...15/2012), која је важила у време пружања адвокатских услуга од стране тужиље овде туженој прописано да се награда наплаћује по правилу након извршеног рада, али се адвокат са странком може споразумети да му она унапред исплати примерени износ на име награде. Будући да је предлог за извршење поднет 14.10.2019. године, то је потраживање тужиље на име заступања пред Основним судом у Нишу П1 652/2009 у дане 23.04.2008., 29.09.2008. и 07.11.2008. године застарело, а потраживање на име заступања у наведеном предмету на дан 27.01.2009. године није основано из разлога што наведено рочиште није одржано. Такође је одбијен тужбени захтев и за исплату износа од 3.000,00 динара на име састава опомене, будући да се не ради о накнади на име адвокатских услуга које је тужиља пружила туженој. Ревидент се позива у ревизији на нижестепене одлуке Основног и Вишег суда у Нишу указујући на питање доспелости потраживања тужиоца према туженом. Међутим, наведене одлуке не говоре у прилог неуједначеној судској пракси у истим или сличним чињеничноправним ситуацијама, па нема потребе ни за уједначавањем судске праксе. Нема потребе ни за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права.

Суштински, ревидент износи своје виђење чињеничноправних појединости конкретног случаја, што се не може прихватити као релевантан основ да се дозволи одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној. Указује на то да је постојао договор између парничних странака да се по окончању поступка исплати целокупни износ дуговања на име адвокатских услуга, при чему тужиља током поступка о наведеном није доставила доказ, па ове наводе нижестепени судови нису прихватили. Посебна ревизија служи као изузетно и крајње правно средство, чији циљ није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај.

Из изложених разлога одлучено је као у ставу првом изреке, применом члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ревизије тужиље, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да није дозвољена.

Предлог за извршење (сада тужба) је поднет 14.10.2019. године. Вредност предмета спора јесте износ од 19.500,00 динара.

Како се ради о тужбеном захтеву који се односи на новчано потраживање које очигледно не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то предметни спор има карактер спора мале вредности, у смислу члана 468. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку против одлуке другостепеног суда донете у парници о спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу члана 413. Закона о парничном поступку одбацио ревизију тужиље, као недозвољену, у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић