Решењем Вишег суда у Сремској Митровици Гж 57/23 од 01.11.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђено првостепено решење. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажног решења донетог у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Одлучујући о дозвољености и основаности изјављене ревизије тужиоца на основу члана 404. ЗПП Врховни суд је утврдио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, имајући у виду да се ради о тужби којом се тражи да се уговори о продаји непокретности закључени између тужених огласе без дејства према тужиоцу као имаоцу права прече куповине и да се непокретност њему прода и преда под истим условима (члан 10. став 1. Закона о промету непокретности). Благовременост ове тужбе од 30 дана рачуна се од када је ималац права прече куповине сазнао за продају непокретности, а најкасније у року од две године од дана закључења уговора о продаји непокретности (члан 10.став 2. Закона о промету непокретности). С обзиром на то да су спорни уговори закључени 29.12.2016. године и 25.05.2017. године, а да је тужба поднета 25.05.2022. године, по истеку рока од две године од дана закључења уговора прописаног Законом о промету непокретности, у ком року је тужилац најкасније могао да поднесе тужбу, то је тужба неблаговремена, како су то закључили нижестепени судови, због чега није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права, па нису испуњени услови прописани одредбом члана 404. став 1. Закона парничном поступку, за одлучивање о посебној ревизији тужиоца.

Из тих разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије тужиоца, применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 1. и став 6. Закона парничном поступку и утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 420. став 1. Закона парничном поступку прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан. Ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде (став 2.). У поступку поводом ревизије против решења сходно се примењују одредбе овог Закона о ревизији против пресуде (став 6.).

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 25.05.2022. године. Вредност предмета спора је 610.896,00 динара.

С обзиром на то да се ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд оценио да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

Из тих разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. у вези члана 420. став 2. и 6. Закона о парничном поступку

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић