
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 3831/2025
25.09.2025. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Мирјане Андријашевић, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Марине Милановић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужиља АА, ББ и мал. ВВ, чији је законски заступник мајка ГГ, све из ..., чији је заједнички пуномоћник Биљана Проданић, адвокат из ..., против туженог Удружење осигуравача Србије, Гарантни фонд Београд, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиља изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 999/24 од 17.12.2024. године, у седници одржаној 25.09.2025. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиља изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 999/24 од 17.12.2024. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиља изјављена против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 999/24 од 17.12.2024. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Сомбору П 756/22 од 07.03.2024. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиља и тужени је обавезан да им исплати на име материјалне штете за изгубљено издржавање 356.313,91 динара са законском затезном каматом од 17.12.2020. године до исплате, док је одбијен тужбени захтев тужиља у делу преко досуђених 356.313,91 динара до тражених 382.654,58 динара са законском затезном каматом за тај износ. Ставом другим изреке, тужиље су ослобођене обавезе да плаћања судске таксе у овом парничном поступку. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Пресудом Вишег суда у Сомбору Гж 999/24 од 17.12.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужиља и потврђена је првостепена пресуда у побијаном одбијајућем делу. Ставом другим изреке, усвојена је жалба туженог и преиначена је првостепена пресуда у побијаном усвајајућем делу и одлука о трошковима поступка, тако што је одбијен тужбени захтев тужиља којим су тражиле да се тужени обавеже да им исплати на име материјалне штете за изгубљено издржавање 356.313,91 динара са законском затезном каматом од 17.12.2020. године до исплате и тужиље су обавезане туженом накнаде трошкове парничног поступка од 8.726,55 динара. Ставом трећим изреке, тужиље су обавезане да туженом накнаде трошкове жалбеног поступка од 26.816,00 динара. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев тужиља за накнаду трошкова жалбеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиље су благовремено изјавиле ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што су предложиле да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).
Одлучујући о дозвољености изјављене ревизје на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон) Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној на основу члана 404. ЗПП. Правноснажном пресудом одлучено је о потраживању тужиља по основу законске затезне камате на досуђени и исплаћени износ новчане ренте по правноснажној пресуди Основног суда у Сомбору П 2047/18 од 30.07.2020. године, којом је утврђено да тужбени захтев није основан и одбијен је тужбени захтев. О овом праву тужиља, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом као у овој правној ствари, а тиче се примене одредаба чланова 188, 196. и 277. став 1. Закона о облигационим односима. У побијаној другостепеној одлуци изражен је правни став да, код чињенице да је наведеном правноснажном пресудом увећана рента досуђена у капитализованом износу без посебног рока доспећа овако утврђене обавезе, то није било услова да се досуђени износ (путем вештака) рашчлањује на месечне износе са доспећем месечних обавеза и потом на исте обрачунава затезна камата у номиналном износу, као и да тужиље у смислу правила о терету доказивања нису пружили доказ на околности евентуалног падања у доцњу туженог са обавезама из правноснажне судске одлуке. Указивање у ревизији на другачије одлуке овог суда, као и одлуке нижестепених судова, не представљају нужно и различито поступање суда у истој правној ствари, јер одлука о основаности захтева са оваквим тужбеним захтевом зависи од чињеничног стања утврђеног у поступку на коме је заснована судска одлука, па стога да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права. Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП, прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.
Тужба ради исплате поднета је 12.03.2021. године. Вредност предмета спора цени се у односу на сваку тужиљу појединачно, с обзиром да они нису јединствени и нужни супарничари, у смислу члана 210. ЗПП, па побијана вредност спора у односу на сваку од тужиља је 127.551,53 динара (382.654,58 динара подељено на једнаке делове).
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра, што значи да се ради о спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена, то ревизија тужиља није дозвољена, применом члана 479. став 6. ЗПП.
Без обзира што је одлука преиначена, у ком случају би у смислу одредбе члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП ревизија била увек дозвољена, у овом случају ревизија није дозвољена јер је у посебној глави Закона о парничном поступку, који регулише поступак у спору мале вредности, прописано да ревизија у овим случајевима није дозвољена, па специјално правило искључује примену општих правила (члан 467. ЗПП).
На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Мирјана Андријашевић, с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић

.jpg)
