Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 934/25 од 09.07.2025. године, ставом првим изреке, делимично је преиначана пресуда Основног суда у Новом Саду П1 238/23 од 26.03.2025. године у ставу другом изреке, тако што је обавезан тужени да при уплати за тужиоца доприноса за обавезно социјално осигурање на досуђену штету у висини разлике зараде, плати камату на јавне приходе, уместо затезну камату. Ставом другим изреке, у преосталом делу жалба туженог је одбијена и потврђена првостепена пресуда у преосталом делу. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио благовремену ревизију из свих законом прописаних разлога, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужилац је доставио одговор на ревизију туженог захтевајући накнаду трошкова ревизијског поступка.

Одредбом чланa 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС , 55/14, 87/18, 18/20, 10/23- други закон) – у даљем тексту: ЗПП, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана закона прописано је да о дозвољености и основаности из става 1. овог члана, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

По оцени Врховног суда, у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе, као ни ново тумачење права, па нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији туженог прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Предмет тражене правне заштите је накнада штете тужиоцу коју му је тужени причинио неоправданим прављењем разлике у заради исплаћиваној тужиоцу у односу на зараду која се исплаћује упоредним радницима, лицима која су, према систематизацији, запослена на истим радним местима као и тужилац, али који свој рад остварују у другом шумском газдинству (ШГ Сремска Митровица) у утуженом периоду. Побијана пресуда којом је тужбени захтев тужиоца усвојен донета је применом одредби чланова 104. и 105. Закона о раду и не одступа од судске праксе у предметима са истим правним основом и чињеничним стањем као у овом предмету. Одлуке које је тужени уз ревизију приложио не указују на постојање различите судске праксе јер се не заснивају на истом чињеничном стању као у овом предмету.

На основу одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку и утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужбу ради накнаде штете тужилац је поднео 27.03.2023. године, а вредност потраживања тужиоца је 280.108,59 динара.

Одредбом члана 441. Закона парничном поступку, прописано је да је у парницма из радних спорова ревизија увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У свим другим случајевима, ревизија није дозвољена, осим када се тужбени захтев односи на новчано потраживање, што је овде случај. Тада се примењује општи режим допуштености овог правног лека према вредности предмета спора побијаног дела у смислу одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку. Том одредбом закона, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да ово није парница у радном спору која за предмет има заснивање, постојање или престанак радног односа, код којих је ревизија увек дозвољена, а да је побијана вредност предмета спора испод 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да ревизија туженог није дозвољена.

На основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Трошкови ревизијског поступка на име ангажовања пуномоћника, адвоката за састав одговора на ревизију и за судске таксе тужиоцу нису били потребни у смислу одредбе члана 154. Закона о парничном поступку.

На основу одредбе члана 165. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић