Тужилац је у одговору на ревизију у целости оспорио наводе ревидента и предложио да се ревизија одбаци као недозвољена.

Оцењујући испуњеност услова за одлучивање о ревизији на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе.

Правноснажном пресудом тужиоцу је досуђена изгубљена добит у износу од 1.003.255,00 динара са законском затезном каматом од 23.02.2024. године због раскида уговора о закупу за период од 01.12.2023. године до 14.02.2024. године на име разлике у висини закупнине по раскинутом уговору о закупу са туженим и висини закупнине са другим закупцима. Из утврђеног чињеничног стања произилази да су тужилац, као закуподавац, и тужени, као закупац, закључили 14.02.2014. године уговор о закупу на период од 10 година почев од дана закључења. Уговорне стране споразумеле су се да у периоду трајања овог уговора немају право отказа, нити раскида, осим у случајевима који су договорени и таксативно наведени у члану 16. тачка 3. уговора. Закуп је престао 14.03.2018. године. У записнику о примопредаји предмета закупу, који су закључиле парничне странке, констатовано је да тужилац, као закуподавац није прекршио неку своју уговором прописану обавезу, док је пак тужени, као закупац једнострано одлучио да не користи предмет закупа због чега је исти испражњен од лица и ствари и предат у посед тужиоцу. Судови су утврдили да је тужени скривио раскид (због неиспуњености услова из члана 16. тачка 3. уговора) и закључили да тужилац као страна верна уговору има право на повраћај датог и накнаду штете. Тужилац је доказао штету односно умањење имовине у виду изостанка очекиване закупнине у вредности од 10 евра по м2 простора и закључили да му припада разлика у односу на мању закупнину 8 евра по м2 коју плаћају нови закупци „Аман“ доо Сурчин и „Health Medic house“ доо Нови Сад, применом одредбе члана 132, 148, 154, 155, 189. и 567. Закона о облигационим.

У описаној ситуацији нема потребе за разматрање правног питања од општег интереса или правног питања у интересу равноправности грађана или потребе за новим тумачењем права, јер изнети став нижестепених судова не одступа од праксе Врховног суда у предметима који се тичу накнаде штете у виду изгубљене добити између истих странака поводом Уговора од 14.02.2014. године. Становиште Врховног суда Србије поводом штете у виду изгубљене добити из предметног пословног односа изражено је кроз одлуке Прев 1718/22 од 20.04.2023. године и Прев 1264/22 од 02.03.2023. године. Позивање ревидента на одлуку Прев 183/2015 није од утицаја будући да се не ради о истом чињеничном стању. Наводим ревидента којим указује на непотпуно утврђено чињенично стање, према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку нису правно релевантан основ за изјављивање посебне ревизије.

Стога, на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23), одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу 23.02.2024. године. Вредност предмета спора износи 1.003.255,00 динара.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, који не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према одредби става 3. истог члана, као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којим предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора који је тужилац навео у тужби не прелази наведени износ. Одредбом члана 479. став 6. истог закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, па се закључује да изјављена ревизија туженог сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.

Из наведених разлога на основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке.

Суд је применом одредбе члана 154. став 1. Закона о парничном поступку донео одлуку као у ставу трећем изреке, имајући у виду да трошкови на име састава одговора на ревизију и судске таксе на одговор на ревизију нису трошкови који су потребни ради вођења парнице.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић