Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 10412/2025
20.02.2026. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Мирјане Андријашевић, председника већа, Владиславе Милићевић, Јасминке Обућина, Марине Милановић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужиoца АА из ..., чији је пуномоћник Предраг Поповић, адвокат из ..., против туженог ББ из ..., чији је пуномоћник Марко Петровић, адвокат из ..., ради стицања без основа, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3562/24 од 21.01.2025. године, у седници одржаној 20.02.2026. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3562/24 од 21.01.2025. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3562/24 од 21.01.2025. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Крагујевцу П 5124/24 од 01.10.2024. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и тужени је обавезан да тужиоцу на име стицања без основа исплати 560.890,94 динара са законском затезном каматом од 21.07.2023. године, као дана подношења тужбе, до исплате. Ставом другим изреке, тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 137.317,82 динара.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3562/24 од 21.01.2025. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своје одлуке, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, а не постоји потреба новог тумачења права. О основаности тужбеног захтева, одлучено је уз примену материјалног права које не одступа од правног схватања израженог у одлукама Врховног суда у којима је одлучивано о захтевима са чињеничним стањем као у овој правној ствари, а тиче се примене одредаба чланова 1, 206. став 1. и 212. став 1. Закона о наслеђивању и чланова 210. и 214. Закона о облигациониим односима. У конкретном случају ради се о парници ради стицања без основа, у којима одлука о основаности тужбеног захтева и примена материјалног права зависе од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Посебном ревизијом не може се побијати правноснажна пресуда због погрешне оцене изведених доказа (чиме се заправо оспорава утврђено чињенично стање). Тужени у ревизији није пружио доказ о постојању различитих одлука у истој чињеничној и правној ситуацији као у конкретном случају и супротном пресуђењу судова, па није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе. Из наведеног разлога је одлучено као у ставу првом изреке.

Преузмите документ у ПДФ формату