Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана да се дозволи одлучивање о посебној ревизији.

Побијаном правоснажном пресудом, након оцене неоснованости приговора месне ненадлежности суда, применом материјалног права из члана 29. става 1. тачка 4. и става 3. Закона о обавезном осигурању у саобраћају и чланова 158. и 174. Закона о облигационим односима, одлучено је о тужбеном захтеву тужиоца за исплату по основу регреса тако што су солидарно обавезани првотужени, као штетник који је под утицајем алкохола управљао изнајмљеним осигураним моторним возилом, и друготужени, као власник моторног возила и осигураник, да тужиоцу као осигуравачу исплате претходно исплаћене износе обештећења трећим оштећеним лицима, са затезном каматом од дана исплате ових износа.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да у конкретном случају нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, јер нема потребе за разматрањем правног питања општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити за новим тумачењем примењеног материјалног права. Такође, не постоје разлози за уједначавање судске праксе у погледу примене одредбе члана 176. став 1. Закона о облигационим односима на коју се указује у ревизији, јер тужени уз ревизију није доставио, нити се позвао на правноснажне пресуде или одлуке Врховног суда из којих би произилазио закључак о различитом одлучивању судова у истој чињенично-правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима за регрес осигуравача од осигураника и штетника зависи од утврђених релевантних чињеница у сваком конкретном случају. Поред наведеног, ревизија је изјављена из разлога битне повреде одредаба парничног поступка, што није разлог да се дозволи одлучивање о посебној ревизији јер је примена овог института предвиђена искључиво за питања материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП, прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба ради исплате (регреса) поднета је 24.01.2014. године. Вредност предмета спора је 266.417,00 динара и поступак је вођен по правилима парнице о спору мале вредности.

Како је побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности у коме је према члану 479. став 6. ЗПП искључено право на изјављивање ревизије, то ревизија друготуженог није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић