Против правноснажне другостепене пресуде, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23- други закон) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је код туженог, Уговором о раду број ...-.../... од 05.05.2015. године, засновала радни однос на неодређено време на пословима ..., те је након укидања наведеног радног места упућена на рад код другог послодавца. Анексом уговора о раду број ...-.../... од 06.04.2017. године, враћена је на рад код туженог и распоређена на радно место ... у просторијама туженог. Наведено радно место систематизовано је Правилником о организацији рада Спортског савеза Ниша од 16.11.2016. године и у опису послова тога радног места, налазили су се и административни послови који се претежно поклапају са пословима радног места на коме је тужиља била распоређена према акту о систематизацији из 2015. године, као и са описом послова каснијег радног места тужиље. У вези са наведеним анексом од 06.04.2017. године, тужиља се обратила Инспекцији рада, у складу са чијим налогом је тужени, ради отклањања неправилности у погледу назива и описа послова са врстом и степеном стручне спреме тужиље, оформио радно место ..., на које је тужиља премештена Анексом уговора о раду потписаним 01.06.2017. године. Наведено радно место укинуто је Правилником о систематизацији радних места код туженог од 30.10.2017. године, при чему послови тог радног места нису придодати опису послова запослених који су остали у радном односу код туженог, нити је укинуто радно место ... – ... . Одлуком од 25.12.2017. године код туженог је уведена минималана зарада и у складу са наведеном одлуком, дана 26.01.2018. године, тужиљи достављено обавештење ради закључења новог анекса уговора о раду због измене коефицијента ради исплате минималне зараде, који је тужиља потписала. Побијаним решењем тужене од 30.05.2018. године тужиљи је, на основу члана 179. став 5. тачка 1) Закона о раду, отказан уговор о раду због престанка потребе за обављањем послова, услед економских и организационих промена код туженог и исплаћена јој је припадајућа отпремнина.

Напред наведено чињенично стање утврђено је оценом доказа изведених од стране другостепеног суда, који је поступио у складу са одредбом члана 383. став 4. ЗПП и применом члана 387. става 1. тачка 6) ЗПП, укинуо првостепену пресуду и одлучио о тужбеним захтевима.

По становишту другостепеног суда, околности под којима је тужиљи престао радни однос указују да у тренутку доношења решења којим јој је престао радни однос, није дошло до стварног престанка потребе за њеним радом, имајући у виду је потреба за обављањем послова администрације у већем или мањем обиму, као и по врсти и периоду, код туженог постојала, без обзира на који начин су ти послови били дефинисани, а посебно имајући у виду да радно место ... – ... није било укинуто.

Код чињенице да је радно место тужиље укинуто, али да реална потреба за обављањем послова тог радног места није престала, другостепени суд је оценио да је побијано решење од 30.05.2018. године незаконито, те да као такво не може производити правно дејство, због чега је поништено.

По оцени Врховног суда, становиште другостепеног суда засновано је на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 179. став 5. тачка 1) Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ...13/17), прописано је да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то акo услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Одредбом члана 191. истог закона, прописано је да ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће, на захтев запосленог, обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада запосленог, у зависности од времена проведеног у радном односу код послодавца, година живота запосленог и броја издржаваних чланова породице (став 5); под зарадом из ст. 5. и 7. овог члана сматра се зарада коју је запослени остварио у месецу који претходи месецу у коме му је престао радни однос (став 8).

По оцени Врховног суда, правилно је другостепени суд закључио да укидање послова на којима је тужиља радила код туженог није било објективно и стварно, те да је спроведеним изменама Правилника о организацији рада код туженог извршена злоупотреба отказног разлога из члана 179. став 5. тачка 1) Закона о раду. Из цитиране одредбе закона произлази да је сврха технолошког вишка отпуштање радника због боље организације, технолошких промена и због економских промена. С тога, потреба за обављањем одређеног посла или за радом одређеног броја запослених, може да престане само због побројаних узрока.

У конкретном случају, код туженог није престала потреба за обављањем послова на којима је тужиља радила, на шта упућује и чињеница да није било укинуто радно место ... – ..., те да су се у опису послова тога радног места, налазили и административни послови који се претежно поклапају са пословима радног места на коме је тужиља била распоређена. С тога је правилна оцена другостепеног суда да је извршена злоупотреба отказног разлога и да је због тога побијано решење незаконито.

Како је усвојен тужбени захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду, то је правилна и одлука којом је обавезан тужени да тужиљи, сагласно одредби члана 191. став 5. Закона о раду, на име накнаде штете због незаконитог отказа уговора о раду исплати износ од 415.185,24 динара, као 12 бруто минималних зарада увећаних за минули рад, као и одлука о трошковима парничног поступка.

С обзиром да се ревизијским наводима не доводи у питање законитост и правилност побијане пресуде, Врховни суд је, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Како је ревизија туженог одбијена као неоснована, одбијен је његов захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка, па је на основу члана 165. у вези члана 153. ЗПП, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Жељко Шкорић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић