Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2150/22 од 14.09.2022. године, ставом првим изреке, одбијене су жалбе и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог ББ за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена „Наша АИК Банка“ а.д. Београд благовремено је изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11...10/23) и утврдио да је ревизије неоснована.

У поступку није почињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, између тужиље, као власника приземне стамбене зграде у ул. ... у Инђији, изграђене на парцелама број .. и .., које су биле уписане у ЗКУЛ .. КО Инђија и ВВ (правног претходника туженог ББ) закључен је уговор о размени непокретности, на основу ког уговора је тужиља дала у размену своје непокретности и предала их у посед правном претходнику туженог, а он се обавезао да у року од две године на земљишту које стиче уговором изгради објекат за колективно становање и у том објекту у замену за примљену непокретност тужиљи преда 18/100 идеалних делова, што представља 364 м2. Овај уговор је оверен 27.03.2006. године пред Општинским судом у Инђији. Након тога, 03.06.2010. године закључили су анекс напред наведеног уговора о размени којим су уговарачи идентификовали објекте који у новоизграђеној згради треба да припадну тужиљи, а који су ближе наведени у изреци првостепене пресуде. Ове објекте је ВВ заложио 01.03.2010. године у корист „Volksbank“ а.д. Београд (правног претходника тужене банке), као средство обезбеђења по уговору о кредиту који је закључен 12.11.2007. године између банке и ДОО Столац Београд, у вези ког уговора су закључени анекси уговора 12.05.2009. године и 09.02.2010. године. Реч је о наменском уговору о кредиту за изградњу објекта у ул. ... у Инђији. Заложна изјава оверена је пред Првим основним судом у Београду ради обезбеђења потраживања банке у износу од 4.452.000,00 CHF у динарској противвредности. Решењем СКН Инђија од априла 2010. године дозвољена је укњижба извршне вансудске хипотеке на непокретностима заложног дужника по заложној изјави од 01.03.2010. године. Промена права коришћења на парцели број .. КО Инђија 1 у корист држаоца ВВ извршена је у јавној евиденција у фебруару 2010. године, када је уписан новоизграђен објекат број 1, изграђен без дозволе. У међувремену је стамбена зграда уписана као приватна својина власника посебних делова (Лист непокретности на дан 05.03.2020. године). ВВ је умро ...2016. године, а за наследника на утврђеној заоставштини проглашен је тужени ББ.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови одлучили када су усвојили тужбени захтев тужиље и утврдили да је ништава заложна изјава дата од стране ВВ, правног претходника туженог ББ, оверена код Првог основног суда у Београду 01.03.2010. године под Ов1-21403/2010 у делу који се односи на установљавање заложног права у корист правног претходника тужене банке, а ради обезбеђења потраживања на основу уговора о кредиту у смислу члана 10. став 2. Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, бр. 115/2005 ... 83/2015).

Чланом 10. став 2. Закона о хипотеци, прописано је да уговор о хипотеци може да закључи власник или друго лице које има право располагања, као и инвеститор и купац објекта у изградњи или посебног дела објекта у изгрдњи, у смислу члана 3. тог закона. Заложна изјава о заснивању једностране хипотеке по форми и садржини одговара уговору о хипотеци, сходно одредби члана 14. став 3. истог закона.

Чланом 103. став 1. Закона о облигационим односима, прописано је да уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.

У конкретном случају, тужиља је предметне непокретности стекла по основу уговора о размени који је закључила 27.03.2006. године са ВВ, због чега је заложна изјава на основу које је на предметним непокретностима уписана хипотека у корист тужене банке дата од стране невласника, ВВ и због чега је правилан закључак нижестепених судова да је спорна заложна изјава ништава у смислу члана 103. став 1. Закона о облигационим односима, јер ВВ у моменту давања заложне изјаве није био власник предметнених непокретности.

Наводима ревизије тужене банке да није знала, нити да је могла да зна да ВВ није власник предметних непокретности и да се разумно и у доброј вери поуздала у претпоставку тачности података уписаних у катастар непокретности, не доводи се у сумњу правилност побијане пресуде. Своју савесност тужена банка може да истиче само у односу према свом сауговарачу, али она није од утицаја на тужиљу, као власника предметних непокретности, која у погледу тих непокретности није у било каквом правном односу ни са једним од тужених. Осим тога, према члану 33. Закона о основама својинскоправних односа, на основу правног посла право својине на непокретности стиче се уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом. Уписом својине у јавне књиге ствара се законска претпоставка да је лице уписано у јавне књиге власник уписане непокретности, међутим, ова претпоставка је оборива, а тужиља је доказала да је она, а не ВВ власник предметних непокретности. Стога су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

На основу изнетог, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом чплана 414. став 1. ЗПП.

Трошкови одговора на ревизију нису били потребни у смислу члана 154. ЗПП, због чега је Врховни суд одлуку као у ставу другом изреке донео применом члана 165. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић