.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 17125/2025
28.01.2026. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Добриле Страјина, председника већа, Драгане Миросављевић, Надежде Видић, Гордане Комненић и др Илије Зиндовића, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Миодраг Јанковић, адвокат из ..., против тужене Република Србија, Привредни суд у Београду, чији је законски заступник Државно правобранилаштво Београд, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр1 435/23 од 27.08.2025. године, у седници одржаној 28.01.2026. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр1 435/23 од 27.08.2025. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против Вишег суда у Београду Гжрр1 435/23 од 27.08.2025. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Првог основног суда у Београду Прр1 327/22 од 21.04.2023. године, исправљеном решењем тог суда Прр1 327/22 од 16.04.2024. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена да тужиљи плати 1.370,80 динара са законском затезном каматом од 27.06.2022. године до исплате. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев за законску затезну камату на досуђени износ од 04.01.2002. године до 27.06.2022. године. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Пресудом Вишег суда у Београду Гжрр1 435/23 од 27.08.2025. године, одбијена је као неоснована жалба тужиље и тужене потврђена првостепена пресуда у ставовима првом и другом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке првостепене пресуде па је обавезана тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати 46.800,00 динара, са законском затезном каматом од извршности до исплате. Ставом трећим изреке, одбијени су захтеви тужиље и тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права и предложила да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. Закона о парничном поступку.
По оцени Врховног суда нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23). Правноснажном пресудом одлучено је о накнади имовинске штете која је тужиљи изазвана повредом права на суђење у разумном року у смислу члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року. Побијана пресуда усклађена је и са правним ставовима о одговорности државе за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су без њихове кривице остала неизмирена у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државнм капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року (закључак усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, допуњен на седници Грађанског одељења од 27.09.2019. године). Указивање у ревизији на другачије одлуке апелационих судова којима је евентуално одлучено другачије о истом правном питању, не указује нужно и на другачији правни став изражен у тим одлукама, јер одлука о основаности тужбеног захтева у овој врсти спорова зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају.
Како на основу изнетог нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5, у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија недозвољена.
Чланом 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена, јер је тако прописано чланом 479. став 6. истог закона.
Тужба ради накнаде штете због повреде права на суђење у разумном року поднета је 27.06.2022. године. Вредност предмета спора је 1.370,80 динара.
Побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности, јер вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, из чега следи да ревизија није дозвољена, на основу члана 479. став 6. ЗПП.
Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом члана 413. ЗПП.
Председник већа – судија
Добрила Страјина,с.р.
За тачност отправка
Заменик упрaвитеља писарнице
Миланка Ранковић
