Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11...10/23), прописано је да се посебна ревизија може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права.

Правноснажном пресудом одбијен је тужбени захтев да се обавеже тужена да тужиоцу накнади штету због незаконитог рада њеног органа. Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своје одлуке, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права. Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова нису у супротности са тумачењем права и правним схватањем ревизијског суда у погледу примене одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, јер нема одговорности тужене у смислу наведеног члана с обзиром да није утврђена узрочно-последична веза између вршења дужности службеног лица и проузроковане штете, односно да је иста наступила због незаконитог или неправилног рада државног органа који је поступао у оквиру законских овлашћења, а не може бити одговорна тужена због погрешног тумачења или погрешне примене материјалне норме што не предстаља повреду дужности функције државног органа. Тужилац у ревизији није пружио доказе о постојању различитих одлука у истој чињеничној и правној ситуацији као у конкретном случају и супротном пресуђењу судова, па није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе. Ревизијским наводима којима се указује на основ одговорности тужене у конкретном случају, заправо се оспорава утврђено чињеничо стање и оцена изведених доказа што није дозвољен ревизијски разлог сходно члану 407. став 2. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5, у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари ради накнаде штете поднета је 18.03.2022. године, а вредност предмета спора је 2.776.381,00 динара.

Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија тужиоца није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић