Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код тужене, а у спорном периоду био је распоређен на радном месту ... (Одељење за ...) у ВП ... Батајница. На основу налаза и мишљења судског вештака нижестепени судови су утврдили да је у спорном периоду (од 01.02.2016. године до 31.05.2019. године) тужилац остварио 1042 сата прековременог рада, 256 сати прековременог рада плаћеног као редован рад, 664 сати ноћног сата и 120 сати рада у дане државних празника и да стим у вези тужиоцу за тај период није исплаћен износ од 587.891,46 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца применом члана 108. став 1. и члана 164. Закона о раду, члана 85. став 1. и 98. Закона о Војсци Србије, члана 34. став 1. Правилника о платама и другим новчаним примањима професионалних припадника Војске Србије („ Сл. војни лист“, бр. 28/2011, 31/2015) и члана 32. и 35. Правилника о платама професионалних припадника Војске Србије („ Сл. војни лист“, бр. 10/2017) и члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, пошто је закључио да тужена приликом обрачуна зараде за спорни период тужиоцу није обрачунавала сате по назначеним основима, већ је само обрачун вршила за редован рад. Висину и доспелост досуђених износа првостепени суд је утврдио у складу са налазом и мишљењем судског вештака.

Другостепени суд је, након одржане расправе, преиначио првостепену пресуду и одбио, као неоснован тужбени захтев тужиоца, јер је сматрао да је за остварење права по основу прековременог рада тужиоца било неопходно обраћање старешини војне јединице ради признавања и конкретизовања тог права – утврђивања права на слободне сате, као правила или права на исплату увећане плате, што је изузетак за који је потребно утврдити испуњеност предвиђених услова – немогућност коришћења слободних сати због обимности прековременог рада и постојање сагласности Министарства одбране за исплату прековременог рада. Ово, јер све то утврђује надлежни старешина својим решењем донетим по правилима управног поступка, кроз први и други степен одлучивања, а судска контрола таквих одлука је прописана кроз управни спор. С обзиром на то да тужилац није доказао да је подносио захтев надлежном старешини за признавање слободних сати на име прековременог рада или утврђивање права на исплату увећане плате, да нема основа за његово потраживање, које би му било могуће досудити само по правилима накнаде штете у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, због незаконитог или неправилног рада државних органа који му није омогућио коришћење слободних сати признатих правноснажним решењем надлежног старешине, односно није извршио исплату новчаног износа утврђениог таквим решењем.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Рад дужи од пуног радног времена предвиђен је чланом 83. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник Републике Србије“, број 116/07 ... 94/19), као елеменат посебних услова под којима професионално војно лице (официр, подофицир и професионални војник) врши службу у Војсци Србије, због којих се утврђује коефицијент за обрачун плате који је за 20% до 50% већи од коефицијента утврђеног на основу положаја и чина, а у оквиру средстава за плате обезбеђених у буџету Републике Србије намењеним за финансирање одбране. Према ставу 2. тог члана, под радом дужим од пуног радног времена из става 1. истог члана сматра се рад у случају предузимања мера приправности, узбуне у јединици, односно установи, за време војних вежби, борбе против елементарних непогода, дежурства или сличних дужности у команди, јединици или установи Војске Србије, као и у приликама које захтевају да се продужи започети рад чије би обустављање или прекидање имало штетне последице за оперативну способност команде, јединице односно установе, или би била нанета материјална штета, или угрожени животи и здравље војних лица и других грађана.

Одредбом члана 15. став 1. Правилника о платама професионалних припадника Војске Србије („Службени војни лист“, број 10 од 20.04.2017. године - пречишћени текст) прописано је да официру, односно подофициру у радном односу на одређено време и професионалном војнику, због посебних услова рада под којима врши службу у Војсци Србије прописаних чланом 83. став 1. и 2. Закона о Војсци Србије, припада коефицијент за посебне услове службе у Војсци Србије у висини 20% од основног коефицијента.

Међутим, одредбом члана 98. Закона о Војсци Србије прописано је да је професионално војно лице дужно да ради дуже од пуног радног времена кад потребе службе то захтевају, уз писмени налог надлежног старешине (став 1), с`тим што такав прековремени рад не може да траје дуже од осам сати недељно нити дуже од четири сата дневно (став 2), изузев у случајевима предвиђеним у трећем ставу тог члана. Према члану 85. став 1. наведеног закона, професионалном војном лицу увећава се плата за часове ноћног рада, рада у дане празника који су законом одређени као нерадни дани и рада дужег од пуног радног времена, осим рада дужег од пуног радног времена из члана 83. тог закона.

Одредбом члана 35. Правилника о платама професионалних припадника Војске Србије, поред осталог, прописано је: да професионалном припаднику Војске Србије за сваки сат који, по писаном налогу надлежног старешине, ради дуже од пуног радног времена (прековремени рад) припада сат и по слободно (став 1); да се прековремени рад тромесечно прерачунава у слободне сате које професионални припадник Војске Србије мора да искористи најкасније у року од шест месеци од протека тромесечја у којем их је остварио (став 2); да се изузетно, професионалном припаднику Војске Србије који не може да искористи слободне сате због тога што природа послова радног места захтева тако обиман прековремени рад, може исплатити додатак за сваки сат прековременог рада који износи 26% вредности радног сата плате, уз претходно прибављену сагласност министра одбране (став 3); да професионалном припаднику Војске Србије који прековремено ради у случајевима прописаним чланом 83. став 1. и 2. Закона о Војсци Србије не припада увећање из члана 32. и 33. Правилника (ноћни рад и рад на дане празника који није радни дан) и из става 1. и 3. овог члана (став 4).

Стога, за рад дужи од пуног радног времена из члана 83. став 1. и 2. Закона о Војсци Србије, тужилац нема право на увећање плате јер му је за такав рад основни коефицијент за обрачун плате увећан за 20%. За рад дужи од пуног радног времена (прековремени рад) из члана 98. став 1. наведеног закона, тужилац по правилу има право на слободне сате (сат ипо за сваки сат прековременог рада) а само изузетно, под условима из члана 35. став 3. Правилника о платама професионалних припадника Војске Србије, може му се исплатити зарада увећана за 26% вредности радног сата.

Према одредбама члана 141. и 142. Закон о Војсци Србије, о правима и обавезама професионалних припадника Војске Србије одлучује се у управном поступку. У првом степену, о праву тог лица одлучује старешина команде јединице или војне установе, а о жалби на решење донето у првом степену одлучује старешина војне јединице или установе који је непосредно претпостављени старешини који је донео ожалбено решење. Против одлуке у другом степену или у случају „ћутања администрације“, странка може да покрене управни спор.

Одредбом члана 52. став 3. Правилника о платама професионалних припадника Војске Србије прописано је да надлежни старешина решењем утврђује и додатке на плату (изузев додатка за ноћни рад и рад у дане празника који нису радни дани, а који се остварује на основу радне листе), накнаду плате (изузев накнаде плате за време одсуства са рада на дан празника који је нерадни дан, а која се остварује на основу радне листе), отпремнини, јубиларној награди.

С обзиром на изнето, по становишту Врховног суда, следи да је за остварење права по основу прековременог рада тужиоца било неопходно обраћање старешини војне јединице ради признавања и конкретизовања тог права - утврђивања права на слободне сате, као правила или права на исплату увећане плате, што је изузетак за који је потребно утврдити испуњеност предвиђених услова - немогућност коришћења слободних сати због обимности прековременог рада и постојање сагласности министра одбране за исплату прековременог рада. Све то утврђује надлежни старешина својим решењем донетим по правилима управног поступка, кроз први и други степен одлучивања, а судска контрола таквих одлука је прописана кроз управни спор.

У ситуацији када тужилац није подносио захтев надлежном старешини за признавање слободних сати на име прековременог рада или утврђење права на исплату увећане плате, нема основа за његово потраживање, које би му било могуће досудити само по правилима о накнади штете у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, због незаконитог или неправилног рада државног органа који му није омогућио коришћење слободних сати признатих правноснажним решењем надлежног старешине, односно није извршио исплату новчаног износа утврђеног таквим решењем. На тужиоцу је био терет доказивања да је подносио захтев надлежном старешини за признавање слободних сати на име прековременог рада, рада ноћу и за време државних празника и да му се призна увећана плата по том основу. Стога је правилно поступио другостепени суд када је преиачио првостепену пресуду и одбио, као неоснован тужбени захтев тужиоца.

Навод ревизије да тужилац није покретао, односно водио управни поступак и евентуални управни спор за остваривање права по траженим основама, јер му је ранији захтев одбачен, са образложењем да се не ради о управној ствари, већ о спору из судске надлежности, није доказан, већ се све своди само на тврдњу без приложених доказа. Без утицаја су на другачију одлуку наводи ревизије да је припадницима Министарства унутрашњих послова признавана накнада по назначеним основама, јер то не може бити основ за доношење другачије одлуке, с обзиром на то што за припаднике МУП-а важе други прописи који су на други начин регулисали то питање и права тих припадника.

Са напред наведених разлога, применом члана 414. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић