Разматрајући захтев за заштиту законитости на седници већа одржаној сходно одредби члана 487. и 488. ЗКП, Врховни касациони суд је нашао да је захтев изјављен од овлашћеног лица, благовремен и дозвољен.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу члана 488. став 1.ЗКП доставио јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа о којој у смислу члана 488. став 2. ЗКП није обавестио јавног тужиоца и браниоца, јер веће није нашло да би њихово присуство седници било од знајача за доношење одлуке. На седници већа Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног је неоснован.

Бранилац окривљеног у захтеву наводи да је учињена повреда закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, објашњавајући да за постојање кривичног дела увреда из члана 170. став 1 КЗ мора доћи до последице након предузетих радњи од стране учиниоца, што не произилази из утврђеног у побијаним пресудама, поступајући судови нису утврдили да ли је наступила последица предузетих радњи или су исте изостале односно да ли је дело учињено тако што је окривљени увредио приватног тужиоца, када последица постоји или је исто извршио вређајући када последица изостаје, односно није утврђена. Изнете наводе захтева Врховни касациони суд оцењује неоснованим.

Одредбом члана 170. Став 1. Кривичног законика прописано је да ко увреди другога казниће се новчаном казном од двадесет до сто дневних износа или новчаном казном од четрдесет хиљада до двеста хиљада динара.

Из изреке пресуде Основног суда у Горњем Милановцу К.бр.113/18 од 04.06.2019.године произилази да је окривљени АА у време и на месту ближе описаном у изреци пресуде способан да схвати значај свога дела и да управља својим поступцима, приватном тужиоцу ББ, упутио речи увредљиве садржине „шта ме гледаш, мамицу ти је..м“, вређајући на тај начин част и углед приватног тужиоца, а био је свестан свог дела и хтео његово извршење и био је свестан да је његово дело забрањено.

Како из изреке првостепене пресуде јасно произилазе сви објективни и субјективни елементи кривичног дела за које је окривљени АА оглашен кривим, наводи захтева за заштиту законитости којима се на напред наведени начин указује на повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, од стране Врховног касационог суда оцењени су као неосновани.

Бранилац окривљеног у захтеву даље наводи да је у односу на кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика, првостепени суд учинио битну повреду поступка из члана 438. став 2. тачка 3) ЗКП, и члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП.

Међутим, битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 3) ЗКП и члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП, у смислу члана 485. став 4. ЗКП не представљају законом дозвољене разлоге због којих је окривљеном и његовом браниоцу дозвољено подношење захтева за заштиту законитости.

Из наведених разлога, донета је одлука као у изреци на основу одредбе члана 491.став 1. ЗКП.

Записничар – саветник                                                                                                                        Председник већа – судија

Весна Зарић,с.р.                                                                                                                                          Радмила Драгичевић Дичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић