Врховни касациони суд у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Зоране Делибашић и Гордане Комненић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Зоран Јанићијевић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво, Београд, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1198/19 од 23.05.2019. године и о жалби тужиље изјављеној против решења Апелационог суда у Београду Р4 86/19 од 01.11.2019. године, у седници одржаној 13.07.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиље АА из ..., изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1198/19 од 23.05.2019. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, жалба тужиље АА из ..., изјављена против решења Апелационог суда у Београду Р4 86/19 од 01.11.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 2615/15 од 17.03.2016. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље, па је обавезана тужена да јој накнади штету на име мање исплаћене плате за период од фебруара 2006. године до јуна 2007. године, у износима, са каматом, на начин наведен у том ставу изреке. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да у корист тужиље уплати Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на појединачно назначене месечне износе из става првог изреке пресуде. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 173.550,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1198/19 од 23.05.2019. године, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 2615/15 од 17.03.2016. године и одбијен тужбени захтев тужиље, којим је тражила да се обавеже тужена да јој на име мање исплаћене плате исплати за период од фебруара 2006. године до јуна 2007. године износе са каматом наведене у изреци и да се обавеже тужена да за тужиљу уплати Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на појединачно назначене месечне износе, као и да се обавеже тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 173.550,00 динара, као неоснован.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права и предложила да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 395. Закона о парничном поступку, ради разматрања правних питања у интересу равноправности грађана и уједначавања судске праксе.

Решењем Апелационог суда у Београду Р4 86/19 од 01.11.2019. године, одлучено је да је недопуштена ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1198/19 од 23.05.2019. године.

Против наведеног решења тужиља је благовремено изјавила жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност жалбе, у смислу члана 385. став 1., у вези члана 411. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 125/04... 111/09), који се примењује на основу одредбе члана 506. став 1. важећег Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 87/2018), и утврдио да жалба тужиље није дозвољена.

Тужбу суду тужиља је поднела дана 03.03.2009. године, ради накнаде штете, пре ступања на снагу Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11, ступио на снагу дана 01.02.2012. године), који је у одредби члана 404. став 3., прописао могућност изјављивања жалбе против решења апелационог суда којим се недозвољава ревизија.

Одредбом члана 411. Закона о парничном поступку, који се у овом поступку примењује, није прописано да ће се у поступку поводом ревизије сходно примењивати и одредбе члана 385. Закона о парничном поступку, нити је одредбом члана 395. истог Закона прописана могућност изјављивања жалбе против решења апелационог суда о изузетној дозвољености ревизије. Стога, жалба против побијаног решења није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке овог решења донео на основу одредбе члана 385, 395. и 411. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије тужиље, у смислу одредбе члана 401. став 2. Закона о парничном поступку и утврдио да ревизија није дозвољена.

У тужби коју је суду поднела дана 03.03.2009. године, тужиља је означила вредност спора у износу од 501.000,00 динара, а предмет спора је накнада штете због неисплаћене разлике зараде. Поднеском од 08.07.2009. године, тужиља је тужбу преиначила тако да вредност предмета спора износи 1.059.502,35 динара.

Пошто се у конкретном случају, не ради о спору за утврђење, постојање или престанак радног односа у ком је ревизија увек дозвољена, сходно одредби члана 439. Закона о парничном поступку, већ о имовинско-правном спору, следи да се дозвољеност ревизије утврђује према вредности предмета спора.

Побијана другостепена пресуда донета је дана 23.05.2019. године, након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 55/2014), па се на ревизијски цензус примењује одредба члана 23. став 3. тог Закона, према којој је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу тог закона.

Вредност предмета спора од 1.059.502,35 динара, односно 11.429 евра, очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, што значи да ревизија тужиље није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке овог решења донео у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић